понедељак, 10.06.2019, 06:40 -> 10:57
Извор: РТС
Аутор: Александар Гаталица
Човек који не мисли ништа, не спада нигде и никог не воли
Ништа заправо не постоји што није написано и записано: ни језик, ни људи, ни нарави, ни земље. Ово мислимо, чини ми се, сви ми који смо везани за литературу. Kњижевност у тој вековној бици са животом није слабија, није млађа сестра, већ је једнако важна, вредна и јака. Јака је као маштање у човековој глави.
Једном, пре много година, написао сам причу о човеку без сентимента, без маште, без иједне слике у његовој глави. Прича је текла овако.
На малој, готово напуштеној аутобуској станици стоји аутомат за музику, али та машина има скривену и опаку ћуд.
Уместо песме коју желе путници, она им својевољно пушта другу мелодију која има посебно значење за њихов живот. Путници чују да то није песма коју су тражили и брзо схвате да их ова коју је одабрао аутомат, дира у најскривеније кутке њихових емоција.
Плачу, јецају и стењу пред опаком машином, све до једног часа док не дође човек који не мисли ништа, не спада нигде и никог не воли.
Аутомат покушава и њему да подметне песму. Мења једну, па бесно другу и трећу. Kад види да путник уопште не реагује, музичка машина се поквари...
Тај човек без сећања личи ми на неког ко уопште не чита и коме књижевни и маштенски светови не значе ништа.
Рећи ћете да је мало таквих људи, или да их готово уопште нема, али одмах ћете се угристи за језик. Живимо у опаком времену које наликује овом музичком аутомату из моје приче сврстане у књигу "Век".
Људи без сећања су они који не верују ни у шта, не надају се ничему већем од дана који су добили ујутру. И нема њих само међу онима који не читају, већ тих безнадних људи, на жалост, има и међу онима који оцењују данашњу књижевност, те од ње траже да буде проста, нискомиметична, таква да се уклопи у њихов хладни и сури свет.
Kњига коју данас награђујете је сасвим супротна. Она је маштенска, она позива на путовање; она вас уводи у временску капсулу и с њом путујете од старе Грчке, преко Баната 19. века до данашње Србије; али пре свега, ово је роман о љубави и потрази за породицом.
Kажу да је ово компликован и преобиман роман, али његов писац тврди да то није тачно.
Истина је ово: у књизи 'Последњи аргонаут' желео сам да призовем романескно обиље једног Томаса Мана, и да начиним литерарни свет који ће, као лозина пузавица, бити испреплетан авантуристичком путовањем у потрази за златним руном, успонима и падовима јунака, и између тих листова, гроздовима мисли и невероватних визија.
Много за 21. век? Исидора Секулић - списатељица многогласја с паланчког гробља - сигуран сам, не би мислила тако.
Нема зато срећнијег писца до оног који стоји данас испред вас. Срећан је јер се његов литерарни пут пресрео с путем списатељице која је по Винаверовим речима "најбоља пријатељица свих српских писаца".
Било је тако за њеног живота, а ево, тако је и данас.
Шест година је протекло од Исидирине смрти до мог рођења, а она је, ето, управо посредством неких маштарских трансферзала, најбоља пријатељица и овог писца.
"Био је то један од оних потеза судбине који одједаред пипну живот како се живот није надао" рекла би Исидора и била би у праву.
А ја бих јој могао одговорити њеним речима: "Не бој се, и хвала ти што си живела један тренутак само за мене".
Хвала вам на награди Исидора Секулић.
Говор на додели награде Исидора Секулић, Београд, 5. јун 2019.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 2
Пошаљи коментар