Томпсон, "Олуја" и усташки поклици – фашистичка реторика поново у Хрватској

Навијачи Динама из Загреба извели су на стадиону "Максимир" кореографију поводом 30. годишњице злочиначке војно-полицијске акције "Олуја", у којој су приказали мотиве уласка хрватских снага у Книн, са таблом града исписаног на ћирилици, уз тенкове и песму Марка Перковића Томпсона. Недељу дана раније у Сплиту се чуо усташки поклич "За дом спремни". Поклич је узвикивала и група деце у Хрватској.

Историчар Вукан Марковић каже да кључ проблема није у неумесној игри деце која још нису сазрела и не разумеју контекст, већ у начину на који званична Хрватска обележава војно-полицијску акцију "Олуја".

"Они то доживљавају као победу у отаџбинском рату, а ми као катастрофалан егзодус Срба из Хрватске. Та врста хрватске реторике и симболике расте и на неки начин постаје вид патриотског обележавања онога што је основа хрватске државности. На делу имамо неснађеност Хрватске", истиче Марковић.

Историчар Александар Растовић наводи да је посебно трагично што се у такав наратив укључују и деца.

"С друге стране, морамо у обзир узети чињеницу да је то део државног плана. Пре само неколико недеља имали смо случај да више стотина хиљада хрватске омладине присуствује концерту оног њиховог певача (Марка Перковића Томпсона). То је злоупотреба деце и омладине у политичке сврхе", наглашава Растовић.

Од друштва до политике

Растовић примећује да све што је некада било потпуно неприхватљиво сада представља наратив и део главног тока хрватске политике и јавности.

"То је део њиховог миљеа и шире идеологије који је код интелектуалне елите присутан још од 1848. године. Дакле, од тада, Хрватска је задојена идејом историјског и државног права Хрвата према којем у тој држави, кад год да је буде, нема места за друге народе, првенствено мислећи на Србе. Онда смо имали геноцид над српским народом у Јасеновцу и другим усташким логорима, потом и злочине почињене током деведесетих година прошлог века, укључујући и највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата током 'Олује'", указује Растовић.

Марковић сматра да је оно што је неформално у наративима и симболици подједнако важно као и оно што је део званичне политике државе и друштва.

"У Хрватској ни на примеру обележавања 30. годишњице 'Олује' и 1.100 година од митолошких почетака државе Хрватске, што би могло да буде централни догађај исказивања националног идентитета и темељних државних вредности, нисмо имали толику пажњу и фокус као у случају Томпсоновог концерта. Томпсон је полузваничан, јер га хрватске власти толеришу, али служи да каналише врсту осећања друштва која није могућа да се представи званичним путем", објашњава Марковић.

Бреме наслеђа и линија мањег отпора

Марковић каже да политичари у Хрватској никада нису могли у потпуности да се изборе са усташком реториком.

"На делу имамо вредносну и идеолошку какофонију. Хрватска од отцепљења има проблема да нађе језик и наратив којим ће успети да укалупи оно што они сматрају победом у рату и борбом за независност, са оним ревизионизмом и фашизмом који константно провејавају у јавности. Тако, хрватски председник Зоран Милановић је антифашиста, а премијер Андреј Пленковић латентно кокетира са екстремном десницом. Пленковић није усташа, али оде на пробу Томпсоновог концерта и нема намеру да улази у сукоб са око пола милиона људи који радо иду на његов концерт. Ту врсту неформалног кокетирања ће наставити", истиче Марковић.

Растовић наводи да све док Хрватска не напусти матрицу према којој у тој држави нема места за друге народе, а која је дубоко укорењена у њеној идеологији и политици, нема простора за напредак односа Загреба и Београда.

"За љубав је потребно двоје, а чини ми се да Хрватској није стало до помирења. Појединачни случајеви, попут Милановића, представљају изузетке који потврђују правило. Већинско расположење је оно које смо могли да видимо на том несретном концерту", закључује Растовић.