Ограђивање од Путина – минско поље уз границу са Русијом

Од почетка руске агресије на Украјину, у фебруару 2022. године, тешко да постоји важније питање за НАТО од тога како може боље да се одбрани његово источно крило. Финска, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска су пет од укупно шест држава-чланица НАТО-а које се граниче са Русијом и Белорусијом.

Од 2022. године те државе су много инвестирале у то да обезбеде границе, на пример, изградњом ограда и надзорних система. Сада се пак појавио и нови план за заштиту граница, као што је антитенковским и противпешадијским минама.

Повлачење из Отавског споразума

Последњих месеци тих пет земаља НАТО-а непрестано је најављивало повлачење из тзв. Отавске конвенције - споразума који је закључен 1997. године, а ступио на снагу две године касније. Њиме се забрањују противпешадијске мине широм света и њихова употребу, производња и дистрибуција.

Та врста мина умногоме је проблематична, између осталог и зато што од њих неселективно могу да страдају и војници и цивили. Поред тога, заостале мине остају дугорочна претња и након окончања сукоба.

Само у 2023. години у свету је погинуло или рањено готово 6.000 људи, 80 одсто жртава били су цивили, међу којима су и деца. С друге стране, деминирање и рашчишћавање тих експлозивних направа је опасно, скупо и изузетно дуго траје.

На њиви вреба смрт

Повлачење тих пет држава из споразума требало би сада да буде озваничено, само Норвешка, која такође има границу с Русијом дугу скоро 200 километара, не жели да одустане од споразума.

Од краја године, тих пет земаља-чланица НАТО-а могле би поново да почну да производе и складиште противпешадијске мине у близини својих граница, које би потом, у озбиљним ситуацијама, требало брзо и масовно користити.

Укупно 164 земље широм света потписале су Отавску конвенцију, али 33 нису. Поред великих сила, попут Сједињених Америчких Држава и Кине, у ту групу спада и Русија.

У ствари, та земља располаже далеко највећим залихама противпешадијских мина на свету – процењује се да их има око 26 милиона. Многе од њих користе се у Украјини.

Милиони мина у шумским подручјима?

До данас, према подацима невладине организације Хендикеп интернешенал, 58 земаља и других подручја контаминирано је минама, упркос чињеници да су се сукоби у неким од тих земаља догађали и деценијама уназад.

Томе би, у најгорем случају, у неколико наредних година могле да буду додате нове велике површине.

Граница пет држава НАТО-а с Русијом и Белорусијом, од финске Лапоније на северу, до пољске покрајине Лублин на југу, дуга је око 3.500 километара. Велики део тих подручја слабо је насељен и густо пошумљен, што отежава потпуни надзор граничног подручја.

Али, тамо сада влада велика забринутост због евентуалног руског напада на територију НАТО-а. Толико велика да би те земље сада могле да прибегну употреби оружја које је свет заправо желео да забрани и укине.

Према извештају британског листа Телеграф, стручњаци НАТО-а већ анализирају која би то подручја била погодна за могуће минирање.

Циљ земаља-чланица Алијансе јесте максимално одвраћање: заједно с другим мерама обезбеђивања границе, тај мински тепих би у веома кратком временском року, у случају руског напада, требало да нанесе толико велике губитке непријатељу, да би Москва морала да се уздржи од даљег рата.

Нова "Гвоздена завеса"

Али, да би се та дуга граница ефикасно заштитила, било би потребно неколико милиона мина и експлозивних замки. Велике површине деценијама би морале да остану ненасељене, а могуће штете по људе и животну средину било би тешко предвидети.

О експлозивној "Гвозденој завеси" већ је писао Давид Блер, дописник Телеграфа, алудирајући на строго чувану границу између НАТО-а и држава Варшавског пакта током Хладног рата.

Паралелно с могућим постављањем мина, источноевропске државе-чланице НАТО-а покренуле су и многе друге мере. Граничне ограде и зидови су већ подигнути или ојачани, уграђени су савремени надзорни и системи за рано упозоравање, а повећан је и број трупа.

Неке од тих држава планирају да дуж границе користе и системе за одбрану од дронова, да продубе системе за наводњавање како би се они у ванредним ситуацијама могли искористити као ровови или да посаде дрвеће на важним путним комуникацијама, како би обезбедили мању видљивост, а тиме и заштиту цивила и војника.

Нужност или неодговорност?

Посебно рањива чланица на источном крилу НАТО-а је Литванија. Тамо, између руске ексклаве Калињинград на западу и Белорусије на истоку, пролази тзв. Сувалкски коридор, уска копнена веза од само 65 километара између Балтика и остатка територије НАТО-а.

Влада велика забринутост да би могући руски напад могао прво да се догоди баш тамо. Сама Литванија због тога у наредним годинама намерава да уложи око 800 милиона евра у производњу нових мина.

Министар одбране те земље, Довиле Шакалијене, оправдавао је те планове "егзистенцијалном опасношћу" за његову земљу. Поред тога, како наглашава, Русија је у задње време производила све више нагазних мина, док је Европа, у складу с Отавском конвенцијом, своје залихе уништавала.

Ева Марија Фишер, која је на челу правне службе у организацији Хендикеп интернешенал Немачка, у разговору за Дојче веле актуелне планове оцењује као опасан и забрињавајући развој догађаја.

"Наравно, забринутост за безбедност источноевропских држава у тренутном нестабилном међународном контексту може бити оправдана", рекла је Фишер још у марту, када је прва од тих пет земаља објавила своје планове.

Фошетова каже да, међутим, трајна безбедност не може да се изградити на оружју које убија неселективно, остаје у земљи дуго након завршетка сукоба и наставља да сакати цивиле и уништава основне ресурсе за живот

"Постоје друге алтернативе за одбрану земље. Оне се можда чине скупљим, али нису, кад се узму у обзир огромни накнадни трошкови употребе противпешадијских мина", закључује Ева Марија Фишер .