Ханделсблат: Европа тражи раст а превиђа Србију, чланице ЕУ би требало да ураде две ствари

Крајем фебруара ове године председник Србије Александар Вучић и албански премијер Еди Рама представили су нацрт реалистичног одговора на питање на које Европска унија већ две године безуспешно покушава да пронађе решење: како спровести проширење без политичке катастрофе?

Њихов одговор гласи: постепено чланство. То није ни нова ни радикална идеја. Реч је о аустријском моделу из периода од 1972. до 1995. године, прилагођеном данашњим геополитичким околностима на Западном Балкану, пише Јан Ружичка, члан управног одбора ППФ групе, једне од највећих инвестиционих група у Централној и Источној Европи..

Аустрија се 1958. године налазила у сличној сложеној ситуацији, као данас Балкан. Западна Немачка била је њен далеко највећи трговински партнер, са уделом од 30 до 40 одсто у аустријском увозу.

Ипак, Беч није могао да приступи тадашњој Европској економској заједници. Државни уговор из 1955. године обавезивао је Аустрију на трајну неутралност, а Москва је сваки озбиљнији економски корак ка Западу сматрала кршењем те обавезе.

Због тога Аустрија није одустала од неутралности – већ ју је заобишла. Канцелар Бруно Крајскy је 1972. потписао Споразум о слободној трговини који је садржао посебну "клаузулу о неутралности“, чиме је Аустрији остављено право да у сваком тренутку одустане од споразума и да задржи пуну слободу у односима са Истоком.

Тек две деценије касније уследио је улазак у Европски економски простор. Аустрија је тада прихватила четири слободе јединственог тржишта, највећи део европског законодавства и финансијски допринос кохезионим фондовима, али без права гласа, без европског комесара и без посланика у Европском парламенту.

Пуноправна чланица Европске уније постала је тек 1. јануара 1995. године, након референдума на којем је 66,6 одсто грађана гласало за чланство.

Читав процес трајао је око 23 године. Када је Аустрија коначно приступила ЕУ, тиме је само потврђена већ постојећа економска реалност. Интеграција није остварена великим говорима и свечаним церемонијама, већ чињеницама на терену.

Из тога произлазе три закључка које Брисел нерадо изговара наглас. Асиметрични однос је прихватљив ако је транспарентан. Економска интеграција је у пракси неповратна. Вишестепена архитектура боље ублажава геополитичке потресе него логика "унутра или напољу“.

Вучић и Рама изричито одбацују право вета у Савету ЕУ, додатне европске комесаре, нова места у Европском парламенту, промене правила гласања и аутоматски приступ структурним фондовима.

За Брисел је то, према аутору, изузетно повољна понуда: геополитичко везивање региона без трошкова којих се 27 држава чланица највише прибојава.

"Вучић мора да спроведе реформе"

Међутим, аутор наводи да је на самиту ЕУ–Западни Балкан почетком јуна у Црној Гори управо Србија била једина земља региона од које су затражене конкретне реформе, посебно у области изборног законодавства.

Због тога ће председник Вучић морати да покаже резултате уколико заиста озбиљно жели чланство Србије у Европској унији. Ипак, будућност Западног Балкана неће зависити од тога да ли ће бити интегрисан, већ колико брзо и на који начин.

Док Брисел оклева, кинеске директне инвестиције у Србији достигле су 2022. године 1,4 милијарде евра, готово колико и укупне инвестиције свих 27 чланица ЕУ заједно (1,46 милијарди евра). Од 2021. године Кина је највећи појединачни инвеститор у Србији.

Док многи инвеститори још чекају формални улазак Србије у ЕУ, економска стварност је већ превазишла политичку расправу.

Србија је дубоко укључена у европске ланце снабдевања, развија се у производни, технолошки и логистички центар Југоисточне Европе и све више постаје геополитичко чвориште између Европске уније, Блиског истока и Азије.

Отворено речено, свака година у којој Европска унија одлаже да Србији омогући конкретнији приступ јединственом тржишту јесте година у којој тај простор додатно попуњавају кинеско финансирање инфраструктуре и турска трговинска дипломатија.

Постепено чланство, сматра аутор, није уступак Београду, већ права ситуација у којој обе стране добијају: Балкан би остварио опипљиве економске користи од чланства, док би Брисел осигурао свој геополитички положај у Југоисточној Европи. Аутор додаје да постоји још једна чињеница коју, према његовом мишљењу, у Бриселу ретко ко жели јавно да каже.

Пуноправно чланство земље од око четрдесет милиона становника (односи се на регион Западног Балкана као целину) значајно би померило политичко тежиште Европске уније ка истоку – кроз расподелу гласова у Савету, састав Европског парламента, расподелу буџетских средстава и заједничку пољопривредну политику.

Мало је западноевропских престоница које би то лако прихватиле.

Беч је 1972. донео исправну одлуку, пет чланица ЕУ треба да ураде две ствари

Због тога би, сматра аутор, пет држава чланица ЕУ – Аустрија, Италија, Чешка, Словачка и Словенија – требало да учине две ствари: да подстакну Европску комисију да предлог комесарке Марте Кос о секторској интеграцији до јесени претвори у званичан документ, и да тој групи придруже и Немачку, чији је канцелар Фридрих Мерц већ сигнализирао подршку.

Беч је, према аутору, 1972. донео исправну одлуку, иако тада то нико није називао стратегијом. Брисел данас има прилику да 2026. донесе исту такву одлуку – овог пута свесно. Јер избор више није између пуноправног чланства и постојећег стања.

Избор је између постепене архитектуре коју ће Европска унија сама осмислити и сиве зоне у којој би интеграција Балкана могла да остане заробљена између неиспуњених обећања и нереалних очекивања.

Европа се, закључује аутор, налази пред стратешком одлуком. Вероватно је реч о последњој великој европској причи о привредном расту.