Председник Вучић: Моја истинска жеља је да сутрашњи дан прође у миру и поштовању, извињавам се због својих грешака и позивам на дијалог

"Драги грађани Србије, пре годину дана наша земља је доживела ужасну трагедију. Шеснаест живота је изгубљено услед пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду.

Сара, Валентина, Ђорђе, Милица, Немања, Анђела, Милош, Стефан, Сања, Горанка, Вукашин, Милева, Ђуро, Васко, Ања, Вукашин.

Свако од њих је један живот. Свако од њих члан породице, члан заједнице, нашег друштва и наше државе, која је од тада узбуркана и уздрмана.

Шеснаест невиних душа које ништа згрешиле нису, које су се не слутећи шта ће се догодити тог дана у петак, живећи своје животе најбоље што су могли нашли под надстрешницом Железничке станице у Новом Саду.

Сутра, 1. новембра, отићи ћу у цркву да се помолим Богу, да запалим свећу за свакога од њих. Позивам и људе да исто то учине, а знам да многи од вас то и хоће. Знам и разумем да у тренуцима туге неки људи утеху траже у окупљањима, на улицама, трговима, другим местима. Свако то обележава и свако тугује онако како мисли да је најбоље.

Све док се то ради на миран и законит начин, уз поштовање и обзир према другим људима, ја то у потпуности подржавам.

Зарад жртава и њихових породица, молим вас и хајде да искажемо поштовање према њима и једни према другима.

Знам да су многи и даље веома љути и осећају немоћ што још нису одређени кривци за тај ужасни догађај, а камоли кажњени.

Не морам да наглашавам да је то иза мене разочаравајуће, иако су такви процеси компликовани и трају дуго и у много напреднијим земљама.

Могу да разумем љутњу, нарочито породица жртава и оних који су били директно повређени и погођени трагедијом.

Искрено се надам да ће на та питања ускоро бити дат одговор на начин који породицама и свима у Србији даје неку врсту правде. Мени није важно само да се открије шта се тачно догодило и зашто се догодило, већ како да спречимо да се такве ужасне ствари поново догоде.

Или, бар да сведемо шансу за то на најмању могућу. Јер посао државе је да штити своје грађане.

Од суштинске важности је да одредимо прошлост, највише зато да бисмо схватили шта у будућности можемо боље да урадимо. То је дужност нас који земљу водимо.

Годину дана после тог ужасног дана могу да констатујем – многи у нашем друштву правили су озбиљне и велике грешке. Укључујући и мене. Шок услед тог догађаја проузроковао је то да су многи људи показали нечувени бес, да су клеветали, кршили правила, проводили насиље над другима и туђом имовином, покушавали да униште нит нашег друштва и основне вредности које нас као народ повезују.

Као што су неки показали бес, у неким тренуцима сам и сâм рекао неке ствари због којих ми је жао што сам их изговорио. Како о студентима, тако и о демонстрантима и другим људима са којима се нисам слагао. Извињавам се због тога.

Своје грешке не схватам лако. Оне ме прогоне. Они који ме познају знају да сам свој највећи критичар, али довољно сам одговоран да препознам своје грешке и да их признам и тиме да покушам да будем бољи.

Желим да се сутра свако од нас осврне на ствари које је рекао или урадио. Знам да ја хоћу, и у том освртању да размислим да ли је ишта могло да се уради другачије, на мирнији начин и уз поштовање других.

Сва та мржња која кључа у нашем друштву не доноси ништа добро. Води само до још веће деструкције.

У огољеном бесу не успевамо да видимо да поништавамо способност да живимо заједно у једној држави, за коју сам сигуран да је сви волимо.

Моја истинска жеља, као председника Републике, је да сутрашњи дан прође мирно. С поштовањем једних за друге и једних према другима. Посебно према жртвама. Са више тишине него вике. Са више размишљања него надгорњавања. Са јаснијим погледом ка себи него ка другима. Нигде нас неће довести то што кривимо једни друге. Само заједничким радом можемо нешто боље да створимо.

Истинска правда мора да буде задовољена за животе који су изгубљени тог кобног дана. Ту се сви слажемо. Али не правда измишљена на улицама, већ правда која се доноси у институцијама.

Неки од нас можда мисле да те институције нису способне. Али, то су једине институције које имамо и морамо да их подржимо и да апелујемо на њих да раде свој посао. Да раде вредније и брже како би се открила истина. Не истина једне или друге стране, већ једина истина. Она која је поткрепљена доказима. То је истина коју би све стране друштва требало да буду вољне да прихвате.

Нека сутра буде дан који нас уједињује, а не дан који нас додатно раздире. Дан када ћемо се ујединити у тузи породица и показати своје поштовање и љубав према њима. Не дан који ће свако од нас искористити за своју политичку добробит.

А после сутрашњег дана, хајде да покушамо још једном са дијалогом у друштву. Они који желе да протестују могу то и да наставе. Али са више поштовања према својим сународницима који се са њима не слажу.

Са више поштовања закона и правила у друштву којих сви морамо да се придржавамо. Али, протестовање по себи такође није замена за разговор. Оно је добро за узвикивање слогана, али не за решавање проблема.

Још једном позивам оне који протестују да седну за сто, искажу своје жеље, да учествују у разговору, дебатама. Не кроз ултиматуме, већ као део разговора.

Наша земља ће у наредних неколико недеља и месеци да се суочи са огромним изазовима. Они немају везе са сутрашњим даном. Они немају везе са протестима.

Ствари које смо узимали здраво за готово се урушавају у данашњем свету. Структуре које су годинама функционисале нестају. Свет око нас се великом брзином мења. Догађају се тектонске промене. И ми на све то морамо да пружимо најбољи одговор, заједно и уједињено.

Упркос свему, Србија ће опстати, у то не сумњам. Али, да ли ће Србија напредовати? То зависи од свих нас. Ако наставимо да се свађамо, имаћемо мање енергије коју ћемо да употребимо за раст и просперитет наше земље.

Ако радимо заједно, све можемо да превазиђемо и из тога изађемо јачи.

Још једном бих упутио искрено саучешће породицама шеснаесторо погинулих. Увек ћемо их се сећати. Не можемо себи и немамо право да дозволимо да заборавимо.

Њиховим породицама желим да нађу утеху на сваки начин који могу, иако знам да никада ни неће бити довољно снаге, ни довољно праве утехе.

Чуваћемо све те душе и сва та вољена имена у нашим срцима. Бог да им душу прости и подари им царство небеско.

Нека Бог благослови Србију. Живела Србија!“