Може ли Србија да спречи усвајање резолуције УН о Сребреници – дипломатска битка очи у очи, а не нотама

Очи у очи уместо дипломатских нота – по том моделу требало би да ради тим чији је задатак да спречи усвајање Резолуције о геноциду у Сребреници, уверен је амбасадор са дугогодишњим искуством у Уједињеним нацијама Владислав Јовановић.

Да резолуција добије зелено светло потребна је двотрећинска подршка, односно да за њу гласа више од 130 чланица УН. Неколико изасланика, уз добру стратегију, могло би да окрене гласање у корист Србије, сматра Јовановић.

"Требало би брзо оспособити специјалне изасланике председника који би ишли по земљама трећег света, али и оног другог северног дела света без обзира на то што је до сад био на страни те Резолуције, да му се да прилика да поново увиди чињенице и да се приликом гласања уздрже, а не да гласају за то", објашњава Јовановић.

Указује да то не морају да раде искључиво дипломате, већ и политичари са раширеном политичком културом и са добрим познавањем два битна језика – енглеског и француског.

"Треба да наступају са истим чињеницама како би те земље могле да схвате да ова иницијатива Немачке и Руанде има другу позадину која се не објашњава – а то је да постигне накнадне политичке циљеве помоћу злоупотребе појма геноцида", навео је Јовановић.

Које би биле последице у случају доношења резолуције

Резолуција ће се наћи пред Генералном скупштином готово деценију након што је о њој одлучивао Савет безбедности на предлог Велике Британије. Њено усвајање спречено је ветом друге сталне чланице тог тела – Руске Федерације.

У случају да Резолуција овог пута прође у Скупштини, неће бити правнообавезујућа, али неће проћи без последица, упозоравају стручњаци.

"Опасно је да се, дакле оно што је било у Сребреници, онај злочин трансформише у геноцид што би маркирало цео српски народ и Републику Српску као одговорне за геноцид. Дакле, да се од индивидуалне одговорности пређе на колективну одговорност, то је опасност и интенција која стоји иза тог покушаја, да се врати на тезу да је РС геноцидна творевина, а да је спрски народ генерално одговоран за то", истиче некадашњи дипломата Зоран Миливојевић.

Исти циљ имала је тужба Босне и Херцеговине против тадашње СРЈ пред Међународним судом правде у Хагу.

Пресуда да Србија не може бити одговорна за геноцид у Сребреници, али да је прекршила Конвенцију о геноциду тиме што није учинила све што је било у њеној моћи да га спречи донета је 2007. године.

За геноцид и злочине у Сребреници до сада је осуђено више од 50 људи, на више од 700 година затвора. Међу њима су Радован Караџић и Ратко Младић.

Злочин у Сребреници не одговара појму геноцида

Од свог виђења злочина у Сребреници, уочи нове иницијативе у Уједињенима нацијама, не одступа директор центра "Симон Визентал" Ефраим Зуроф.

"Према оригиналној дефиницији геноцида, према којој је то покушај затирања читавог народа, злочин почињен у Сребреници није био случај геноцида, јер су српске трупе ослободиле све жене и децу пре убиства мушкараца, од којих су неки били борци. У том погледу, не мислим да је Генерална скупштина УН квалификована да утврди да ли је неки догађај геноцид или не", навео је Зуроф.

Народна скупштина Републике Србије је 2010. усвојила Декларацију којом је осудила злочин над Бошњацима у Сребреници у јулу 1995. године, уз очекивање да ће и највиши органи других држава с територије бивше Југославије на исти начин осудити злочине извршене против припадника српског народа.