Коме су белци окренули леђа, а ко је изгубио "Латино" бираче

Посматрајући начин на који је у домаћим медијима тумачена кампања, а потом и сами избори у САД, нисам могао да се отмем утиску да део домаћих аналитичара покушава да личи на своје америчке колеге.

Несвесно, у тој мимикрији они више губе него што добијају. Преузимање ефикасних аналитичких оруђа је старо колико и сама политикологија и само по себи се не може довести у питање.

Међутим, инвазија америчког политичког вокабулара и категорија мишљења не помаже да САД или било који други део света разумемо боље.

У претходним годинама постало је уобичајено да домаћи текстови који се баве САД садрже реченице на које нисмо навикли.

Говори се о "мид-вест белцима без колеџ образовања", о "инклинацији Американаца азијатског порекла млађих од 35 година да поклоне своје поверење одређеном кандидату", или пак о "(не)успешном таргетирању (не)запослених жена".

Истина је да амерички медији на овај начин извештавају о сопственој држави. Међутим, за то постоји неколико разлога, а уколико смо их несвесни, користимо алат за који не знамо како функционише.

Сам фетиш да се Американци деле у групе и подскупове има два узрока, један идеолошки и један аналитички. У последњих неколико деценија амерички либерали су престали да посматрају Америку као јединствену нацију и уместо тога одлучили су се да у њој виде скуп покрета, идентитета и мањина.

Дефиниције и поделе људских руку дело 

Једно време чак и "бела радничка класа" као појам губи популарност (све док није постало јасно колику је улогу одиграла током избора 2016. године). Проблем са оваквим поделама јесте да ми заборављамо да су све дефиниције и поделе дело људских руку, али и да оне рефлектују идеолошки профил ствараоца.

Ко су "Американци азијатског порекла"? Они свакако постоје али они укључују филипинске хришћане и муслимане из Пакистана, укључују богате кинеске студенте који су у САД дошли на студије да би потом то знање применили у домовини, али и оне Кинезе чије су породице у САД дошле много раније.

Американци азијатског порекла су толико шарени, да као група не рефлектују опште промене америчког јавног мњења, а унутар себе имају дубоке супростављености тако да и не постоји политика којом се може једноставно освојити њихов глас. Ипак, ми говоримо о њима.

САД су држава са најразвијенијом политикологијом на свету. Пре свега захваљујући великом приливу миграната-интелектуалаца почев од 1930-их највећи део новог знања о политици као науци настаје у САД.

То је тачно било да политикологију посматрамо у невидљивој сфери где "теорија" постаје "емпирија" (кроз различите теорије, шеме, стратегије) или је посматрамо тамо где она концептуализује цео систем (институције, мреже, структуре).

Не треба сметнути са ума да су се у САД највећим делом развиле (или барем усавршиле) нове, до тада непознате, врсте институција – НВО, групе за притисак, "тинк-тенкови" итд.

Истовремено, делом због карактера америчке бирократије, а делом и због информационе револуције, у САД се релативно лако може доћи до великог броја података о великом броју људи. Ово преклапање развијене науке и доступне статистике, рекао бих, други је узрок секвенцираног погледа на друштво САД.

И знање има цену

Знање не остаје затворено унутар зидина универзитета. Оно има своју практичну примену. Другим речима, уколико га желите, оно кошта.

Политички маркетинг, било да говоримо о пи-ар услугама, о политичким стратезима, или о нечему трећем, најуноснији је део америчке примењене политикологије. Штавише, улазак у таj круг не доноси само новац већ потенцијално и канцеларију у Белој кући.

Каријерно посматрано, убедљива већина важнијих политичких стратега у САД се креће између високих позиција у различитим корпорацијама (пре свега медијским) и политике. Управо ту се и налази срж америчке специфичности.

САД нису јединствене по томе што политичари ангажују агенције које им праве кампању. Широм света кандидати траже професионалну помоћ како би оставили жељени утисак. Међутим, САД јесу јединствене као држава без јавног сервиса и као заједница где видљивост постоји једино уз новац.

Џо Бајден је од почетка године до краја октобра на ТВ рекламе потрошио 750 милиона долара. Бајден није платио само време на малим екранима, платио је и то што је неко одабрао шта ће у њима бити речено, којим тоном, а и која ће реклама бити пуштена у којој држави.

Политичка анализа постала анализа маркетинга 

Објективни проблем налази се у политичко-медијском комплексу. Информације које долазе до грађана пролазе кроз филтер различитих експерата и њихових виђења.

Опасност је да више нисмо у стању да направимо разлику шта је политички маркетинг, а шта анализа. Другим речима, политичка анализа је постала анализа маркетинга. Политичке кампање праве стручњаци из света медија. Исти ти медији потом своје време продају. На крају, из исте касте политичких експерата долазе они који ће након избора оценити успешност кампање.

Проблематично је то што америчка медијска сцена ствара реалност да различити политички експерти који зарађују од кампања, посматрани као група, на крају дају оцену о ефикасности тих кампања. Уколико обратите пажњу, амерички аналитичари полазе од a priori претпоставке да кампања може све, посредно обећавајући да могу да открију свети грал политике. 

Додатни разлог да се ослободимо имитације америчке политичке анализе је то што, упркос новцу и савременим методама, два изборна циклуса заредом имамо потпуно погрешне процене, као и у случају Брегзита.

Ко има прилику да се обрати милионима 

Није ми циљ да оспорим поштовања вредно знање о детаљима америчког политичког система које поседују наши аналитичари, нити да предложим револуцију у политичкој пропаганди. Моја порука је: употреба устаљених видова мишљења, без разумевања како су она настала и чему служе, нема изразито плодан исход.

Ослањајући се на праксу новинара у САД, постајемо само читачи информација. Није потребан докторат да се погледају разултати на Флориди и да се закључи, као што неки чине, да Бајден "није мобилисао Кубанце". На крају крајева, као и случају избора 2016. и Брегзита, показало се поново да су, упркос великим ресурсима, прогностичари погрешили.

Добра анализа је дијагностичка, она објашњава. У овом конкретном случају мој највећи утисак је финансијска надмоћ демократа и недостатак новца са којим се Трамп суочио пред крај кампање.

Анализа ће бити и након ових избора. Мој предлог је ребаланс пажње. Осврнимо се не само на оно што водећи гласови говоре и што се намеће као тема. Насупрот њима, откријмо оно о чему се не говори, откријмо које су најгласније тишине у медијима.

Информације које долазе посматрајмо не само као чињенице већ и као садржај који има комуникативне циљеве, понекад да постави агенду, а понегде да скрене пажњу. Не заборавимо да ако су поједине ставове емитовале непрофитне институције, то не значи и да су по природи неидеолошки.

Поставимо питање, ко уопште добија прилику да се обрати милионима, а ко не?

(Аутор је историчар, живи у Берлину)