О интелектуалцу дезертеру и времену када сви пишу, а нико не чита

"Такво је било дезертерство водећих мањина, да се увек налазе на полеђини побуне маса." (Хозе Ортега и Гасет)

Постоји сајт на којем, попут часовника, откуцавају живот и смрт.

Сајт показује колико људи у Европи се рађа, колико умире.

Играју бројке, сваког дана: Рођени: 22.503, 22.504, 22.505. Умрли: 22.474, 22.475, 22.476...

Људи се рађају на сваких 3,5 секунди, а умиру на 3,7.

Живот је бржи за две десетинке.

Те две десетинке разлог су што Европу данас насељава више од 740 милиона људи.

На дан када сам се родио, јануара 1961. године, тај број је био: 609.148.573.

Који сам био, по реду, рођен те године, не знам, али знам да је неколико десетинки после моје појаве неко умро. И да је у сличном интервалу, неко умро пре мене. Живот је, некако, у средини. Између две смрти.

Чаробна појава је живот, и брза, али увек исто брза, од самог старта. Мора таква да буде, јер, негде, зна: само пар десетинки иза тебе и испред тебе, иде смрт. Не да би те јурила, не да би ти направила заседу, него зато што је њена брзина тако подешена. Да буде тик иза живота, и тик испред, и да мирно чека да се овај заустави, или пожури. 

Оно што му свакако помаже, да не застане, да остане брз, да не појури превише, јесте бројност.

Број од 740 милиона носи са собом. Кретање је масовно, вуче те и омогућава ти да одржиш ту тако малу а важну дистанцу. И од и до. Тај број увек има исти ритам, и ти се крећеш у њему, с њим.

Маса, које се Ортега и Гасет ужасавао, суштински чува и твој живот. Води га, чини безбедним. Све до оног тренутка док, случајно или намерно, не поставиш питање: где те води, и колико то вреди. Живот. Твој, у маси, и са масом.

И да ли је истицање, изузетност, издвајање, увек – најкраћи могући пут у смрт. Притом, никако не треба искључити из ове теме и ону важну чињеницу, да и смрти има разних, баш као и живота. Није све смрт, и није све живот. Али може да буде све. И једно и друго.

Но, да се вратимо на основну тему. Да ли смеш да изађеш из тог заједничког ритма, да бар поскочиш, не би ли видео више. Да ли сваки поглед кроз прозор, поглед на то где све то иде, сав тај свет, сви ти људи, увек завршава исто, онако као код Хармсових знатижељних баба. Испаднеш. Кроз прозор.

И зашто уопште гледаш? Да би видео разлику, или да би видео оног ко се издваја, и спречио га. И да ли је твој поглед искрен, или служи да се, знајући све, ипак уклопиш у токове, и проживиш, свој живот, у заједничком, једноличном, а сигурном ритму?

***

Живот је нужност. И када се, чудном игром случаја, појавимо на овом свету, од првог трена се боримо за живот, за ту ситну разлику, у десетинкама, која нас држи у њему. Плачемо да бисмо јели, да бисмо нешто добили, да бисмо били сигурни.

Више од 22.500 беба данас ради то из часа у час. И када се то помножи са бројем дана у години, резултат је јасан: Европом управо одзвања плач више од осам милиона најмањих нас.

Не чујемо га? Не, зато што је наш плач јачи. А плачемо, и ми, све време, у себи или наглас, плашећи се, тражећи, надајући се, покушавајући да од живота добијемо још "нешто", осим самог живота.

То "нешто" нисмо измислили из пуке размажености. Не, оно је природни наставак оних преких потреба које нас формирају од самог почетка.

То "нешто" нас, убеђени смо, у великој мери с правом одржава у животу, у истој мери као и храна, вода, ваздух.

То "нешто" што јесу створили истакнути појединци, они издвојени, мањина, јесте оно "нешто" на шта имамо и неку врсту права. Да није нас, да није масе која одређује ритам, пружа сигурност, не би било ни изузетних. Да нема масе, из чега би искакали?

Такође, то "нешто" данас, Хвала богу, више није привилегија мале групе одабраних. Ортега и Гасет пише како су, неких стотинак година пре његовог бивствовања, у Паризу постојале само четири куће које су имале купатило.

У целој Србији, у то време, вероватно, ниједна. У Босни, Црној Гори, Македонији, Косову, Албанији... такође. 

Замислите то, данас. Живот без купатила. Градског превоза. Водовода, канализације, струје. И свега другог, чега смо се дочепали тек у последњих век и по.

Андрић у својој дисертацији пише како је први пут, од места до места, у Босни изграђен тек по анексији, када је она постала део Аустро-Угарске монархије. Замислите Босну, без иједног пута. А ни у Србији није било много боље. Нигде није било.

Узмимо други пример. На овим просторима почели смо да читамо и пишемо пре неких сто педесет година. И то је, као и у целом свету, дуго била привилегија, приступачна само мањини, од оних које су се многи и плашили, од књаза Милоша па надаље, други је прижељкивали, као највећи дар, трећи презирали, или макар били индиферентни према њој. Вековима смо живели усмено, не пишући, не памтећи ништа осим митова и ритма епских песама, који и служи да би се лакше памтило, и могли смо, да нас је неко питао, тако и да наставимо. Без историје.

На њу нас је, као и на писање, натерало време, огромни напредак огромне масе у коју смо упали, нови алати заједничке европске душе, нови ветар који је стигао преко Дунава, и неколицина посвећених, издвојених, и убеђених да ту издвојеност треба да поделе.

И опет, бити писмен, писати, овде је, све доскора, било равно чуду. Не због броја неписмених, он је смањиван, него због тога што је већина била убеђена да је то посао што за чудаке, што за изузетне, цењене, који то знају и искључиво су ти који то треба и да раде. Не могу да опишем колико сам убеђен да је већина, тим ставом, била апсолутно управу.

Пре само десетак година да ли сте могли да видите дете, у парку, како пише? Колико њих је писало дописе новинама, осим залудних, несхваћених и по неког пензионера.

Ко се усуђивао писмо да напише, па и љубавно, коме писање обичне разгледнице није представљало проблем? Уосталом, зато су и разгледнице продаване већ написане. Поздрав с мора, поздрав с планине... Било је довољно да, на полеђини испишеш свој нечитки потпис, ставиш марку, и то је то.

А данас? Деца у парку куцкају поруке. Текстови у новинама имају на хиљаде коментара. Мејлови, статуси на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, блогови...

Сви пишу, све. И није битно како, граматички правилно или неправилно, битна је та масовност, та масовна посвећеност, баш као што је битна и чињеница да сви исто пишу. Без искакања. Писање, мишљење, ушло је у ритам, масе. Онај који те одржава у животу, али и који зна живот да обесмисли.

Поготово када, скоро јеретички и сигурно политички некоректно, помислиш да, можда, не би баш требало свако да пише.

Да чита, да, свако би требало, али да пише...

Замислите утакмицу на којој, изненада, публика пожели да пика лопту са Месијем, или Роналдом. И улети на терен да игра.

Тако данас изгледају друштвене мреже, портали, сајтови... Гомила је улетела на терен. Одредила тактику, нацртала акције, одлучила ко сме да шутне, а ко не, ко да брани, ко да буде центарфор. А они који би требало да буду прави, да заиста пишу, на то су пристали. За разлику од њих, Меси не би. Ни Роналдо.

Наравно, неко ће сада да каже како су и њих двојица почели на ливади, са гомилом друге деце, и како масовност рађа квалитет, али то уопште не потире основну тезу.

Када је једном створен, квалитет мора да буде издвојен, мора да има свој терен, свој простор, и публика ту не би смела ни да приђе. Да гледа, да. Да учи, такође. Али да учествује, ни случајно.

А данас не да је пришла, него је простор и заузела, диктира мисао, теме, ставове, идеје, правце, критеријуме, стил, у много случајева и политику... А нико од оних изузетних и не покушава да уради оно што би сваки пристојан, да не причамо о изузетним, фудбалер урадио. Да напусти терен. Да каже да неће да игра. У гомили.

                             ***

И ту смо већ близу основне тезе. Оне о интелектуалцу дезертеру. Само што, овај пут, он не бежи из масе, не напушта онај сигурни ритам, не покушава да се издвоји, бекством, него управо супротно.

Он бежи у масу, у гомилу, често и у крдо, јер маса у неким тренуцима и то уме да постане, напуштајући свој сигурни ритам, и јурећи, безглаво, у провалију. Пред провалијом се интелектуалци обично измакну, зауставе, ретко имају храброст да буду у крду до самог краја, али то је друга прича.

Он постаје део хора, пева исто што пева и гомила, своју мисао прилагођава њеној, и укус, критеријум, идеју, начин, став...

Ако се гомила бави политиком, онда је и он сав у политици. Ако гомила крене на културу, ето га у култури, понављајући глас већине, као свој, додајући му таман онолико да га мало боље виде.

Од онога у шта су многи веровали, Ортега и Гасет пре свих, у то да је интелектуалац суштински "племић, и да га то обавезује (noblesse oblige), остао је само латински корен речи Нобилис, што, изворно, значи познат. И то познат без икаквог посебног дела, без обавезе, без дужности коју нико други, осим њега, не жели да испуни, без захтева, према самом себи.

Мој брат ми је причао да је, својевремено, пре неку годину, силно хтео да уђе у један клуб у Берлину, јер је то био клуб само за оне који су посебни, који су "cool", издвојени. Један од најпознатијих клубова на свету, у тренутку када га је он био жељан.

У клубу је све дозвољено, уз пуну пажњу једних према другима, тоалета је много више од последње моде, оригинална, екстравагантна, постоје различити нивои на којима се слуша рејв, или диско, уз екстази или друге лакше дроге, а посебна је прича како се у клуб улази.

Веома тешко. Огроман ред је испред, а редари процењују твој изглед, гардеробу, став, пре него што те пусте. Па мораш да будеш у црном, да имаш одређену фризуру, пожељно је да си леп и мишићав, другим речима, када се подвуче црта, да си – исти.

И све што се деси, када коначно уђеш у клуб, јесте то. Исти си. И ниси више препознатљив сам, него си постао део препознатљиве гомиле. Она те одређује, она је изузетна, а ти, само као њен део.

И управо у то, у малене гомиле, које су део велике гомиле, а изузете су по одређеном ставу, начину понашања, мишљењу, дезертирао је данашњи интелектуалац.

И ту ради исто оно што ради и у великој гомили.

Своју сврху налази у препознатљивости коју му гомила допушта, а своју мисију у неком имагинарном предвођењу гомиле, јер оно је увек имагинарно, пошто је гомила нешто чиме није могуће управљати, предводити је, њу гурају друге силе, невидљиве, историјске, масовне, и сваки појединац, којем се учини да јој је на челу, може да доживи само једно.

Да се изненади, када схвати да је отишла на другу страну. На ону на којој не да њега нема, него је и непожељан. Милошевић, а не наводим га овде као интелектуалца, већ као човека који је изгледао као неко ко савршено, у једном трену, управља гомилом, управо је то доживео. Остао је сам. Непожељан. Напуштен.

И требало би, у идеалним околностима, да буде нечег катарзичног у томе. Бар појаве уверења да је твоја напуштеност, усамљеност, доказ да си био управу, да је твоја издвојеност, над масом, следбеницима, имала сврху, и да је твој пут био прави пут.

Милошевић је можда умро убеђен да није само несхваћена жртва, него и да је та смрт доказ његове изузетности. Да је победа.

Ако је то тачно, свакако му је било лакше. Ако је пак сумњао, умро је у најгорим мукама.

Који је од та два сценарија заслужио, питање је на које одговор не може да да само елементарна хуманост. Плашим се да је потребно више.

Оно што свакако треба запамтити јесте то да је, у тренутку сусрета са творцем, био сам. Гомила је била на другој страни, бежећи му оних пар десетинки, на коју год страну да се окрене.

Али шта се дешава када је интелектуалац-гомила, и када је ту, на самом крају, било које изузетности?

Да ли је тако нешто уопште могуће?

                             ***

Постоји она Давидова слика "Сократова смрт" (La mort de Socrate).

Она говори управо о тим "идеалним околностима", о којима је можда Милошевић ипак само маштао.

Учитељ, окружен верним ученицима, завршава свој живот свесно, верујући у виши принцип, у издвојеност, у снагу избора.

Смрт за њега није казна, него доказ да је управу, да није живео узалуд. Она је логични след, наставак изузетности, она је ултимативно учење о истинској вредности живота, вредности која се доказује и избором смрти, баш упркос могућем животу, оном без довољно вредности, или супротстављеним вредностима.

И, на тој слици, Сократ, као што сам рекао, није сам. Напротив, окружен је ученицима, њиховим очајем, њиховом тугом. Њихов бол га осветљава и он сија, уздигнут, на кревету, изнад њих, док му је једна рука пружена ка пехару са кукутом, а друга подигнута ка небу, са испруженим прстом, прстом који упозорава, не на неправду, не на опасност, него на исправност. Чина који је у складу са животом. И у којем смрт није крај, она га не прекида, него га спаја, са оним што је тај живот творило. Даје му ону последњу вредност. Издваја га. Продужава. Кроз дело, и наук.

Платон, на слици, седи окренут леђима тој смрти, погнуте главе у којој нема одбране Сократове, него само тешке туге. И он, као и сви остали ученици, исијава ужас.

Онај који му даје пехар са кукутом окренуо је главу, прекрио лице дланом, као да се стиди руке која пружа отров учитељу.

Други је наслоњен на зид, подигнутих руку, чела припијеног уз хладан камен. Критон је ставио шаку на Сократову бутину, као да хоће да га задржи. Иза њега, један од ученика горко плаче, главе забијене у дланове. Ту је и један што чупа косу, један што је дигао беспомоћно главу ка небу, као да пита: "Зашто", двојица која немо гледају...

Фантастична слика, са изузетним детаљима. На њој је укупно дванаест ученика: деветорица су у правом плану, у каменој ћелији, поређани у савршеном ритму туге око учитеља, Сократа, тако узвишеног, на дрвеном кревету, са оковима који су му скинути с ногу, јер он баш тада, када умире, и јесте слободан; тројица су у позадини, у другој, даљој просторији, пењу се уз степенице, као да напуштају догађај, као да излазе из позоришта.

И ту је тај најсјајнији детаљ. Један од њих је подигао руку, као да маше. Као да каже: "Извините, али ја морам да идем." И израз лица му је такав. Извињавајуће тугаљив, а опет из тога вири и мало среће, јер напушта немилу сцену, она која га оптерећује, ужасава му префињена чула.

И тај покрет руке, то махање "опростите ми, журим, прокишњава ми кров", најискренији је део слике.

Све остало, Давид је насликао са јасном тезом, са намером да упути, објасни, научи, покаже пример. То је слика о моралу, честитости, вредности, идеалу који је, по њему, Француској тада био потребан. Настала 1787. године, слика је била нека врста пропагандне припреме, духовне, за оно што ће уследити две године касније – Француска револуција.

И само тај детаљ, у целој тој поставци, некако штрчи. Као да се омакао, као да је случајност. А опет, та случајност сасвим другим бојама боји цео приказ, даје му људску димензију, али и искреност која остатку, а објаснићу и зашто, фали.

Тај одлазећи, наиме, ради исто оно што су и ова деветорица истакнутих, а истакнути су са сасвим другом намером, урадили.

Побегли су, сви, од Сократове смрти, а само је овај јадничак махнуо и признао оно што је чињеница. Да нема намеру да следи свог учитеља, баш као што ни остали немају намеру да га следе.

Једино што они нису потегли тај аргумент – одох да тетки однесем лек – него су се понашали као да у смрти учитеља истински учествују.

А нису учествовали. Само је он умро. Баш као што је и Христос, са чијом смрћу постоји јасна аналогија у овој слици, умро сам. Нису се ученици покачили по крстовима око њега, него га само пар разбојника. И јесте да су многи од њих касније завршили на исти начин као и Христос, али, бар тог дана, нису.

Да све буде још парадоксалније, једино је Јуда своју издају доживео као довољан разлог да се обеси. Остали, који су се Христа такође одрицали, који су сумњали, или побегли, нису, тог тренутка, имали такву потребу.

И Христови и Сократови ученици изабрали су оне две десетинке, онај ритам који значи живот, без обзира на уверења и учење. И те две десетинке су савршено стале у онај покрет руком који је Давид насликао. Пошто то махање таман толико траје. Две десетинке. Довољно да одеш од оног који умире. Да га оставиш самог.

Но, с друге стране, усамљеност у смрти јесте и од Сократа и од Христа, учинила вечно изузетне. И још више од тога, та њихова изузетност, та вера у циљ, принцип, истину, постала је капитал. 

Капитал који су управо ти ученици трошили, али како им замерити. Платон је, уз тај капитал, уз његово увећање, постао Платон, и даривао људском роду слатке плодове мисли о моралу, држави, демократији, људима. Хришћанство је постало не само доминантна вера, него и темељ цивилизације.

Опет, када се гледа Давидова слика, тај ситни детаљ на њој, не може да се не мисли на дезертерство, на напуштање изузетности за коју су тврдили да је следе, на приклањање сигурности исте оне гомиле која га је осудила.

Њихов бег у просек, омогућио је да се изузетност види, што, свакако, није оправдање.

Без обзира на то што је изузетност – изузетност баш зато што је окружена масом, оним обичним, просеком, и човеком, који више тежи удобности, него изузетности. Интелектуалац нема на то право. Од њега се очекује више.

Давид и творци Библије, као да у то нису веровали, па су баш зато, око изузетних, створили приказе ученика, неспремних на изузетност. Штета је што су то урадили без јасне осуде. Неизузетности. Дезертерства.

Једино што може да их оправда је помисао да су хтели да покажу да је усамљеност основна претпоставка изузетности, и да, вероватно, не постоји други начин за посвећеност, која, опет, води ка том делу, делу које од људи и прави изузетне.

Другим речима, никакав проблем није то што је изузетност, попут Сократове и Христове, ретка, пошто и треба таква да буде.

То је нешто што се не може тек тако понављати, а поготово се не да имитирати, између осталог и зато што се људи, маса, брзо засите таквих примера, да не причамо о томе како свако умножавање води, увек, ка инфлацији.

Поред тога, да би изузетност била изузетност, мора да буде повезана са нечим много вишим од свакодневице.

Поготово, мора да буде већа од политике.

             ***

Политиком и спортом данас се сви баве, и то тако што унапред знају све, без улагања икаквог специјалног труда.

Труд је, у данашње време, на неки начин превазиђен. И јесте да је потребан, да би политичар био успешан, или да би Меси постао Меси, Роналдо – Роналдо, али, за већину, за гомилу која се у све меша, он је непрепознатљив.

Ко је, заиста, гледао Роналдов тренинг? Пробао да утроши бар делић енергије коју он троши. Ко је, код нас, пробао да свој радни дан продужи онолико колико га себи продужава тај, у делу јавности омражени, Вучић, свакако најуспешнији политичар у Србији у последњих тридесет година (када кажем најуспешнији, мислим на резултате на изборима, а не на то шта се коме свиђа од онога што ради, јер би то захтевало посебну расправу, на коју сам спреман, али није јој овде место)?

И један и други су они о чијим потезима гомила суди, пост фестум, скроз убеђена да би она то боље, другачије, ефикасније, без трунке сумње, или помисли на све оно што треба да поседујеш, да урадиш, да би достигао ту врсту успеха.

Ко, када псује и тврди да би урадио боље од Роналда, има на уму да је овај тренирао по неколико пута дневно, сатима и сатима, да је шутнуо ту лопту бар милион пута, да пази шта једе, како се опоравља, колико спава...

Ко, када прича како би баш он боље од Вучића, помисли на све оне часове које је овај провео учећи, од факултета до странке, или обилазећи села, месне заједнице, општине, седећи на састанцима, на патње које је проживео губећи изборе, на промене и наук који је из тога извукао.

И у једном и у другом случају, све то је гомили, човеку гомили, апсолутно небитно.

Телевизија је учинила да већина верује да су за врхунски фудбал довољни фотеља, пиво и чипс.

Друштвене мреже су учиниле да већина верује да су за врхунску политику довољни Твитер налог и еспресо са друштвом истомишљеника у кафићу.

Убедити некога, данас, да је то погрешно, немогуће је.

Пре свега јер такво бављење спортом и политиком носи са собом једну дивну предност. Одсуство сваке одговорности.

То посебно прија интелектуалцима дезертерима, који се, заједно са веселом гомилом, баве дневном политиком, убеђени да баш они треба да одреде и ко ће и како да влада.

Политичари и спортисти су ту, какви год да су, поштенији. Када уђеш у те две области, сав ризик сам сносиш. И јесте да је могућ и озбиљан профит, али колико има поштених фудбалера, вредних политичара, који никада неће достићи ни те резултате ни ту славу, новац, који припадају онима који су најуспешнији.

Милошевић је ту, поново, добар пример. Он је, какав год да је био, платио цену. Личну, породичну, политичку.

За неке свакако не довољну, али је јесте платио. Оно што је радио, на крају је стигло на наплату, на суочавање, на подвлачење рачуна, на цех.

И то никако није мало, осим када, попут гомиле, или интелектуалаца који су у њу дезертирали, мислиш да не сносиш никакву одговорност за своје одлуке, за своје речи, поступке.

Ако си уверен да си ти ту само да тражиш, захтеваш, а да је свака одлука на другом.

Шта брига гомилу што је Милошевића можда и понело све то обожавање којом га је иста та гомила обасипала, или интелектуалце дезертере, што је можда он пратио њихово навијање за теорије крви и тла. Шта брига, и једне и друге, што су у свему томе учествовали?

Склонили су се од њега када је стигао рачун. Само је он остао одговоран.

Баш као што се данас гомила интелектуалних дезертера грађанске провенијенције здушно склања од свих оних пројеката које су подржавали, све док ови не пропадну, по њиховим критеријумима. Пример Саше Јанковића, за којег су се писали апели, који је слављен као месија, ослободилац, који је дизан на висине које није могао ни да сања, свакако је најбољи и најтрагичнији.

Попут Белерофонта сурван је у трње, чим се интелектуално грађанској гомили није свидео његов резултата на изборима, иначе одличан (17 процената), с обзиром на чињеницу да је први пут и ушао у политику и изашао на изборе.

Он је, и то хоћу да кажем, цену врло поштено платио. Ниједан од потписника фамозног Апела 100, није. Махнули су му, и отишли даље.

И то је разлика, у корист политике. Вучић ће, једног дана, поштено да плати, и у смислу наплате и у смислу плаћања цеха, све што ради, лоше или добро.

Јово Бакић, пример интелектуалца са барикада, од оних који вичу "Јуриш", па се мирно повуку када јуриш крене, неће никада, осим што можда, али само можда, може да му се деси да људи у медијима схвате да су му давали много већи простор него што је његово дело (које дело?) заслуживало. Па ће тада само да медијски нестане. Ништа друго.

И када смо већ код политике и медија, којима се овде не бавимо, треба још само указати на једну осовину која је интелектуалцу, дезертеру у гомилу, важна.

Неодговорност и медији иду руку под руку, одговарају једно другом, и постали су право царство, чоколадни замак у којем се он, интелектуалац дезертер, одлично осећа, грицкајући вечне зидове сласних кула.

Медији немају памћење, баш као ни интелектуалац дезертер, и могу једно другом да пруже сву ону пажњу, за разне неодговорне глупости, које би, на сваком пристојном месту, биле озбиљно санкционисане. Изаћи и рећи, на пример, "Јурићемо их по улицама", могуће је само у медијима, јер колико сутра та изјава више не постоји, заборављена је, долази нова, исто тако бесмислена, па се и она заборави, стиже затим нова... и тако, унедоглед.

Медији и служе, када размислиш, да човек може да лупета сасвим различите ствари, без последица. Да једна глупост замени другу. Да се, на крају, све заборави. 

              ***

Но, да се баталимо ми и политике и медија, пошто су то само нуспродукти приче о интелектуалцу дезертеру. Постоји нешто много горе од тога. Када интелектуалац дезертер почне да учествује у успостављању владавине просека.

И сасвим је свеједно за чији рачун то ради. Разлика између код нас познатих, националистичко-сељачког, и либерално-грађанског просека, само је у имену.

У оба случаја, просек је просек, и вајни интелектуалци дезертери га намећу, убијајући сваку изузетност, а она свакако постоји на оба пола.

Притом, пошто сам читав живот био јасно против сваког национализма, наравно да ћу се овде више бавити либерално-грађанским интелектуалцем дезертером, јер, ако ништа друго, од њега то нисам очекивао.

И изненадио сам се када сам открио да је из истог шињела као његов национални парњак, једино што он носи шешир, а овај други шубару. Испод и једног и другог модног детаља, исто је царство. Царство просека.

Оно које почива на паролама, флоскулама, патетици, поменутом одсуству одговорности, никаквој изузетној идеји, чак је против ње, и служи само самопромоцији, познатости и, поново, просеку. Служи гомили, тражећи, заузврат, од ње хвалу.

Зашто би, иначе, осим због самопромоције, један представник грађанства, оног правог (које почива на индивидуализму, на критичком уму, на изузетном делу), изјавио нешто попут једног писца недавно: "Само што ми сузе нису грунуле на очи када сам у Пули видео таблице из Зрењанина, Чачка, Крагујевца." (!!!???)

Пази, молим те!? Сваки дан виђам разне хрватске таблице у Београду, па ми ништа слично није пало на памет, никада.

Зато што су таблице – бројке и слова. И наравно да никада никоме не бих наудио због таблица, наравно да ми не сметају, али да изигравам "грађанина", хуманисту, филантропа, носталгичара, или шта ја знам већ шта, преко таблица???!!!

Прво, чега су таблице тачно доказ, осим да је аутомобил регистрован у одређеном месту. Другим речима, иза свих зрењанинских и крагујевачких таблица, примећених у Пули, може да буде и Хрват, баш као што иза осјечких, опажених у Београду, може да буде и Србин.

Друго, у оба, а и у свим другима случајевима, тај Србин или Хрват може да буде и неки диван и поштен, благ човек, али може и тотални кретен, откуд ја то знам, на основу регистарске ознаке?! Па не пише тамо "Диван Човек", или "Кретенчина", него Осијек, Зрењанин, Чачак, Пула...

Треће, а ако ми већ крену сузе на очи, због тог ЧА, ПУ, ОС, ЗР, каква је разлика између мене и оног којем, када исто то види, удари крв у главу?!

Што би рекао Мухарем Баздуљ, та изјава је само наличије оне медаље са чије друге стране су они који аутомобиле са тим ознакама бацају у море.

Хоћу да кажем, волети или мрзети некога због таблица апсолутно је исто, глупо и бесмислено, и посао интелектуалца, самим тим, није просипање медијских суза, нити патетика која се свиђа грађанској гомили, него би баш он морао да покаже да је то глупо и бесмислено, да су таблице нормалност, и да, према њима, да поново цитирам Баздуља, треба да имамо исти однос као према оним из Швајцарске, Француске, Немачке или Аустрије.

Све друго је само јурцање у истом кругу, само у различитим оделима. Оделима просека.

А просек је прави мајстор онога што се зове пи-ар, Public Relations, односи с јавношћу.

Јавност је гомила, сврстана на један или други свој пол, жељна истих речи, истих мисли, истих флоскула и парола. Она, на крају, одобрава или одбацује оног који јој их упућује.

Не трпи искакање, не верује у изузетност, у труд, рад, било шта што је стварно дело, али је, истовремено спремна да га, када настане, присвоји, прогласи својим, и извуче све незаслужене бенефите из њега.

И ту долазимо до још питања. Зашто они који имају потенцијал да буду стварно изузетни, пристају да уђу у то коло, одустану од изузетности, од дела, и постану само коцкица у том огромном пропагандном мозаику гомиле?

Не знам. Могуће је да се плаше усамљености. Могуће је да су им те две десетинке изузетно важне. Можда не верују да стварно могу. Можда постављају сами себи питање сврхе, можда им све што су урадили изгледа ипак недовољно.

Шта год, улете у матрицу. У ритам, у одређени модел.

Он је увек исти. Интелектуалац дезертер комуницира са гомилом по патерну који му је гомила и наметнула.

Она од њега тражи, и он јој даје:

Ред – види што сам паметан – елоквенције.

Ред – високопарних мудрости и разметљивих цитата.

Ред – фраза, па ред – парола о слободи, једнакости, владавини права, систему, корупцији, демократији, слободи, урбанизму, одласцима из земље, здравству, образовању, политичким приликама... и свему осталом чиме се гомила, углавном без икаквог истинског знања и о самим појмовима, а камоли о њиховој суштини, већ дуго и весело бави. 

Онда долази ред згражавања над тиме "какви смо ми", позивање на менталитет, тешку историју, и друге патетичне оцене, које у гомили изазивају оно: умало ми нису грунуле сузе на очи.

На крају, ту је позив. На друштвени дијалог. Тај позив означава висину самог позивара, даје му ореол, диже га на врх гомиле, она га издваја, и он постаје највише што може да постане, достиже свој интелектуални максимум – он је Отац гомиле.

После тога уопште није битно шта то тачно "друштвени дијалог" значи, ко у дијалогу треба да учествује, о чему дијалог, какав дијалог, с којим циљем, сврхом, због ког и каквог решења. Да ли разговарају сви делови друштва, са свим деловима друштва, о свим деловима друштва и свим друштвеним проблемима?

Месари, на пример, са композиторима? Таксисти са хирурзима? Војска са црквом? Синдикат са позориштем (о полуткама?)? Градско зеленило са просветом? Енергетски сектор са продавцима сувенира? Универзитет са хемијским чишћењем?

А ако је одговор на ово питање – не, онда остаје претпоставка да тај мудри "друштвени дијалог" треба да изгледа овако: седну представници интелектуалаца дезертера, у име гомиле, са потиштеним политичарима, и из власти и из опозиције, који су на дијалог једва пристали, плашећи се те васколике памети, па им, у име гомиле, а уз примерену дозу мучнине (јер то њих у ствари не интересује, него ето, чине), саопште шта и како треба да раде, ко шта да буде, шта да прича, како да се понаша, и према свету и према Косову. 

Дивно замишљено, пошто немогућност таквог скупа додаје дозу готово трагичне, несхваћене величине самом предлогу, чиме се фама само шири.

Но, све то, чак и овако логично поређано, по јасном реду, новоустоличеном Оцу гомиле уопште, у крајњој линији, и није важно. Поређаш овако, поређаш онако, резултат је за њега исти, одличан.

Он "друштвени дијалог" и није помињао да би нешто било решено, још мање да би било логично, па је она непотребна и у објашњењу, него да би му гомила доделила титулу.

Због ње се, титуле, и уплео у целу ту причу, без обзира на то што му се, види се то из става, из израза, та политика, о којој мора против воље да прича, префињено гади, што је посебно лицемерно с обзиром на његову жељу да политику диктира, буде јој ауторитет.

Због ње, титуле, спреман је и на "жртву", на то да баш он буде "позивар" неразумнима, да о нечему, било чему, причају.

Он пак у томе нема намеру да учествује. Да предложи решење, да буде против матице, да осуди било кога, да заузме јасан став, покаже критеријум, заложи се за истину.

Чему то, он је ипак Отац гомиле, а патерналистички положај и није смишљен да би се нешто радило, о нечему одлучивало, него да би се, са врха, судило, о општем, непостојећем. Наравно, тај суд је увек по укусу гомиле, која титулу Оца и додељује.

Зато смо имали толике "Очеве". И националне, и грађанске, и опште, заједничке. Да се ништа, изван просека, не би догодило.

И нико од њих није био Сократ.

Немогуће је и да буду, пошто су сав свој ангажман везали за приземност, за дневну политику, за свој утицај на гомилу (могућ само ако понављају оно што гомила тражи), за бесмислене титуле и за учествовање у политичким сукобима, навијајући, без икакве критике, отклона, или за једну или за другу опцију, све правећи се да их то не занима, и показујући отворени презир према свакоме ко ту стварно нешто ради.

А да све буде још горе, своју основну улогу, улогу интелектуалца, оног који нешто мења, својим делом, својом изузетношћу, нису спремни да било коме другом оставе, да је пренесу, допусте да неко то проба када већ они неће.

Не, све мора да буде утопљено у просек. У гомилу.

Зато и оне које треба нечему да уче, уче просеку.

Често уз фанфаре сопствене промоције. Штавише, то је обавезан део. Чујте, млади Срби! Млади Грађани!

Даница Поповић, коју бесмислено јуре због неког превода, урадила је управо то, починила, дакле, много већи грех, а да нико није ни приметио што говори гадну истину о томе да таквих, који примећују ван гомиле, овде и нема.

Објавила је текст у НИН-у, пре неку годину, о томе како је својим студентима причала зашто треба да оду одавде. И како треба да оду.

Професорка?! Педагог?!

Учила децу да ураде оно баш тако просечно?! Да побегну?!

Да имам злу намеру рекао бих да је то урадила, јер, када сви оду, само она остаје, и само она пише за НИН, само је она професор.

Али, то би, могуће, било престрого.

Професорка је, пре ће бити, сама себе убедила да је та прича о просеку, о бежању, о одустајању, у ствари баш оно што је истина, и, самим тим, оно што треба да каже бесловесној деци.

И вероватно јој заиста није на памети било да бар проба да им објасни да могу, та деца, да буду све, на сваком месту, без обзира на околности.

Да им наведе пример Бродског, који је без школе у једноумном Совјетском Савезу, па још и осуђен и затворен, постао такав песник да је, касније, Нобелова награда била само природан ток ствари.

Или Галилеја, Коперника, свих оних који су под претњом ломаче ипак стварали, померали свет.

Да им каже да нису околности то што их одређује, нити земља, било која власт, већ оно што буду научили (што их она буде научила), плус количина рада, енергије коју су спремни да уложе у неко дело, које чак нико и не захтева од њих, али које их чини изузетним, и које, истовремено, мења свет.

И да им каже да то они могу и овде, баш као и на било ком другом месту на свету.

Да их, на крају, ако овде баш ништа не ваља, обавеже да остану, да се боре, и да то својом вољом, знањем, делом промене.

Не. Рекла им је да беже. Да буду просек. Да је најбоље, просечно решење, или да климају главом, или да се склоне, побегну. Да никада ништа не пробају.

Апостоли гомиле, оба њена пола, промовишу просек, бекство, покоравање општем мишљењу, а уз то и себе кроз тај просек, као изузетне, и у томе је њихов највећи грех.

Учествују у прављењу једног модела који је, за напредак, а напретка нема без изузетности, погубан и коначан.

Зато што просек јесте Коначно решење. После њега не остаје нико ко је посебан.

И нема Сократа.

Да све буде и црње, помагање просеку да се устоличи, подразумева лаж као средство.

Лаж у мисли, лаж у књизи, лаж у свему што би могло, да је искрено, да се разликује. Лаж, на крају, у учењу.

Када предајеш, пишеш, говориш са тезом, када атмосферу, радњу, слику, намерно обојиш тамом, само да би доказао оно што јесте теза – да је овде лоше, лажеш, чак и унапред.

И како онда замишљаш да ће овде бити икада боље, када ти, који си против, који би то да промениш, лажеш.

Давид је ту нека врста доказа. Да није урадио баш оно што није смео, да није слагао, цртајући ученике како учествују у смрти у којој не учествују, да је у први план слике ставио баш оног јадничка који искрено маше и бежи, можда би и пропагандна припрема, духовна, свих догађаја који су следили, била другачија. Можда би људи поверовали у неке нормалније ствари. И можда догађаји не би били крвави онолико колико су били.

Мртви Сократ који говори истину, и живи ученици који лажу да су били спремни и сами да умру, увек је нешто што води у несрећу. У узалудну истину, и у, за неке, корисну лаж.

Цитати који остану, служе само новом лагању, постају роба којом се и купује и плаћа, одржава просек.

Ако не верујете, сетите се Зорана Ђинђића, претвореног, после свега, у празне цитате, који се употребљавају по потреби. Дело је нестало, нико није од његових ни пробао да га доврши. Само дигитални приказ, виртуелни музеј у којем његова слика говори узалудне истиномерности. Љуштура. Празнина. Узалудност. И права смрт. Смрт онога што је радио.

Погледајте све то и запитајте се ко је то направио од свог учитеља. Противници или ученици.

                                 ***

Смрт је, на једном нивоу реалности наше свакодневице, велики покретач. У страху од ње журимо да завршимо своје дело, да оставимо ово или оно иза себе, да осигурамо породицу.

На другом нивоу исте те реалности, исте свакодневице, она је кочничар. Страх од ње нас заустави, спута, не дâ нам да мрднемо, укрути нас, не можемо да се покренемо. Мртви смо и с тим помирени, много пре него што стварно умремо.

На трећем нивоу, једне те исте реалности, једне те исте свакодневице, смрт је, неки од њених облика, разлог да се продамо животу, оном којим живи гомила, у сталном, безбедном ритму. Да будемо ту пар десетинки после смрти, и пар десетинки пре ње. Да будемо живи у средини.

И то је положај интелектуалца дезертера. Златна средина. Златни просек.

Без преиспитивања, без сумње, без дела, икаквог покушаја разликовања.

Опет, то даје илузију нашем јунаку да је жив.

Често га и славе, познат је, титулисан, признат.

Добио је своје место у краткој историји, оној коју ће гомила већ сутра изгазити и заборавити је, али и то га сасвим задовољава.

Више од тога није могао, није хтео. Зато што је живот, уместо делу, подредио оправдању.

Зато, за све који хоће да буду интелектуалци, најважније питање на које морају да одговоре, гласи:

Шта чини оне две десетинке. Ону разлике између живота и смрти.

Сократ или ученици?

Бег или дело?