Битка која је битно утицала на Други светски рат, а за коју никада нисте чули

У јуну 1939. године над Европом су се већ надвили густи, тмурни облаци новог великог рата. И док је хитлеровска Немачка остварила припајање Аустрије и окупацију и поделу Чехословачке без испаљеног метка, у источној Азији, где је 1931. Јапан окупирао пространу кинеску област Манџурију на северу и почев од 1937. године заузео већа приобална насеља у централној и јужној Кини уз повремене продоре дубље у унутрашњост, жртве су се већ бројале у стотинама хиљада.

Манџурију је под контролом држала злогласна Квантуншка армија, формација Јапанске царске војске основана по завршетку Првог светског рата, која је без знања државног врха у Токију 1931. у кинеском граду Мукден инсценирала напад на железничку пругу над којом је Јапан имао концесију и исти искористила као изговор за окупацију Манџурије. 

Та регија је својим великим пространством и плодном земљом снажно привлачила јапанске националисте као житница и извориште сировина попут угља, гвожђа и дрвне грађе.

Захваљујући заузимању Манџурије Јапан је изненада добио више хиљада километара дугу копнену границу са Совјетским Савезом и Монголијом, која је тада била под јаким војнополитичким и економским утицајем Москве. 

Та граница, међутим, није била прецизно дефинисана и амбициозној и агресивној Квантуншкој армији, чија је команда сањала о заузимању источног Сибира, пружала је обиље прилика да кроз провокације и чарке испипа пулс СССР-а, који почетком тридесетих година није имао довољно војних ефектива на Далеком истоку да се супротстави јапанском продору у северну Кину.

Ипак, растућа јапанска претња навела је власти у Москви да уложе више новца и напора у јачање одбране уз границу са Кином и у своје присуство у Монголији. 

Када су у мају 1939. избиле борбе између монголских јединица и Квантуншке армије у простору између реке Халхин Гол, коју су јапански окупатори и њихови кинески поданици сматрали границом између Кине и Монголије, и петнаестак километара удаљеног села Номохан, који су Улан Батор и Москва сматрали државном међом, Стаљин је одлучио да стане на пут амбицијама Квантуншке армије, с којом је Црвена армија у другој половини тридесетих већ имала неколико оружаних окршаја.

Почетком јуна 1939. на чело совјетских снага постављен је командант корпуса Георгиј Константинович Жуков, који је ојачао и организовао совјетске снаге у рејону и у августу командовао одлучујућом битком у којој су јапанске јединице подржане кинеским регрутима одбачене са Халхин Гола. 

Та војна операција, у којој је укупно ангажовано око 100.000 људи, у Совјетском Савезу и Монголији је позната као битка на Халхин Голу, а у Јапану као Номонхански инцидент. У њој је, по конзервативним проценама, на обе стране погинуло по око 10.000 људи. 

И мада многи војни историчари процењују да је Совјетски Савез имао више рањених и теже губитке у техници, као што су тенкови и авиони, битка се доживљава као јасна победа Црвене армије пошто је ставила тачку на оружане провокације Квантуншке армије и јапанске претензије према совјетском Далеком истоку и Монголији.  

Прави почетак Другог светског рата у источној Азији? 

Интересантно, ова у Европи мало позната битка данас се међу стручњацима за азијски континент понекад доживљава као интегрални део Другог светског рата. 

Поједини историчари Азије, међу којима су многи Американци, данас тврде да је традиционално виђење по којем је Други светски рат почео нападом нацистичке Немачке на Пољску 1. септембра 1939. евроцентричан, односно, узан и пристрасан поглед на највећи сукоб у историји света. По њима, вишемесечни окршај Совјетског Савеза и Јапана на Халхин Голу, иако просторно и по броју зараћених страна ограничен, се с правом може сматрати почетком тог рата. 

Основни разлог је, тврде они, то што то сучељавање СССР-а и Јапана, од којег је потенцијално зависила судбина Монголије, па, можда, и совјетског источног Сибира, представља управо врсту сукоба који је карактеристичан за Други светски рат: судар чланице осовине Берлин-Рим-Токио, једне од нових светских сила које су тежиле коренитој измени дотадашњег светског поретка, Јапана, и савезничке силе, СССР-а, (наследника) једне од старих светских сила, које су се том изазову супротстављале. 

Осим тога, хронолошки гледано, непријатељства на граници између СССР, Монголије и од стране Лиге Народа непризнате државе Манчуко којом је владао Јапан, буквално се (временски) надовезују на рат у Европи, јер је битка на реци Халхин Гол окончана само дан пред улазак немачких трупа у Пољску. 

Такође, примирје између Москве и Токија потписано је две недеље доцније, 15. септембра, а совјетске трупе, ослобођење претње са истока, су ушле у Пољску само два дана касније, па се може рећи и да је Халхин Гол конкретно, садржајно, одредио ратне догађаје у Европи, образујући с њима узрочно-последичну везу.  

Штавише, поједини истраживачи почетак Другог светског рата виде још мало дубље у прошлости Азије - у јапанско-кинеском окршају у предграђу Пекинга 1937. након којег је уследила шира агресија Токија на централну и јужну Кину, што је даље довело до уплитања САД и Совјетског Савеза, који су новцем, намирницама и оружјем снабдевали кинеске националисте, односно, комунисте у борби против јапанске окупације.

То мишљење се правда аргументом да је јапански покушај да загосподари читавом Кином израз настојања да се наруши и обори дотадашњи светски поредак, те да је проузроковао ангажовање СССР-а и САД и тако произвео структуру сучељавања карактеристичну за Други светски рат. 

Такође, он је подстакао Вашингтон да према Токију уведе делимичне економске санкције, односно, ускрати му увоз материјала и машина из САД које би могле бити искориштене у војне сврхе, чиме је почела директна конфронтација двју земаља, која ће касније еволуирати у нафтни ембарго против Јапана и отворени рат у Пацифику.

Дакле, у обе горе наведене теорије, битка на Халхин Голу је део већег сукоба познатог као Други светски рат. Зато је, рецимо, амерички историчар Стјуарт Голдман, назива "најважнијом битком Другог светског рата за коју већина људи никада није чула".  

Утицај битке за Халхин Гол на војно-политичке прилике у Европи и Азији

Било да се сматра уводом у Други светски рат, каснијим догађајем у његовом току или инцидентом потпуно невезаним за њега, битка за Халхин Гол последично је несумњиво имала велики војно-политички утицај на ситуацију у Европи и Пацифику. 

Наиме, те борбе на монголско-кинеској граници, односно, реална могућност истовременог сукоба на два фронта, с Јапаном на истоку и Немачком на западу, су, уз аспирације према некадашњим руским територијама које су тада биле у саставу Пољске, подстакле Стаљина да потпише пакт о ненападању са Хитлером, што је потоњег охрабрило да крене у освајање те словенске земље, будући да му није претила опасност од интервенције Москве.

Стаљин се уздржао од тога да искористи победу на Халхин Голу за улазак у Манџурију и уништење Квантуншке армије. То се у ретроспективи оцењује као далекосежна одлука која је могуће спасла Москву од пада 1941. године, јер је брзо окончање сукоба на Далеком истоку омогућило Совјетском Савезу да усмери више људских и материјалних ресурса на ратиште у Европи. 

Погранични сукоб на потезу између Халхин Гола и Номохана важан је и јер се у њему као вешт стратег и човек вредан Стаљиновог поверења истакао генерал Жуков, који је победом у тој бици стекао не само прву од своје четири титуле "хероја Совјетског Савеза", већ и репутацију која му је омогућила да почетком 1941, четири месеца пред почетак немачке инвазије на СССР, буде постављен и за Начелника генералштаба Црвене армије. 

Мада је повучен са те позиције након првих совјетских пораза у Другом светском рату, Жуков је повратио углед и Стаљиново поверење командовањем у одбрани Лењинграда, Москве и Стаљинграда, после чега је стекао чин маршала, да би 1945. добио и прилику да руководи операцијама од суштинског значаја за ослобађање Источне Европе и коначно уништење Трећег Рајха, међу којима и битком за Берлин.

Са друге стране, у Јапану су пораз и самовоља Квантуншке Армије урушили углед копнених снага у унутрашњем сукобу око стратегије даље експанзије - на уштрб њихове жеље да се у борбу за сировине попут нафте, угља и руде гвожђа крене продором у источни Сибир.

У државном врху превагу је однело инсистирање морнарице да се то учини нападом на војне ефективе САД на Хавајима, који би отворио пут за освајање Тихог океана и британских, француских и холандских колонија у југоисточној Азији. 

Зато је Токио у априлу 1941. са Москвом закључио уговор о ненападању, који је наставио да поштује и након немачке инвазије на европски део Совјетског Савеза. 

Поред свести да предстоји велики конфликт са САД и жеље да се обезбеди позадина од евентуалног напада Совјета како би Јапанска царска војска могла да се сконцентрише на гушење отпора у Кини, један од фактора у тој одлуци била је и чињеница да су јапански команданти у Манџурији били импресионирани ватреном моћи и количином ратне технике коју је СССР извео на бојиште током борби око Халхин Гола.  

Напад на Манџурију 1945. докрајчио Јапан

Погранични окршај из 1939. није био последњи сукоб Совјетског Савеза и Јапана у Манџурији. На за будућност целог света необично важној конференцији у Јалти у фебруару 1945. совјетски лидер Јосиф Висарионович Стаљин дао је реч америчком председнику Френклину Делану Рузвелту, који је страховао да ће сламање Јапана коштати САД преко пола милиона живота, да ће његова земља објавити рат Токију три месеца након предаје Берлина. 

То обећање је и одржао - грандиозни јуриш Црвене армије на Манџурију, северни део Корејског полуострва, јужну половину Сахалина и острва из Курилског ланца, у којем је учествовало 89 дивизија са милион и по људи, почео је одмах после поноћи 9. августа, тачно три месеца после капитулације Немачке. 

Касније тог дана јапански град Нагасаки опустошила је друга по реду америчка нуклеарна бомба. Мада је то разарање невероватних размера, заједно са сравњивањем Хирошиме, нокаутирало Јапан и довело до првог јавног обраћања цара нацији путем радија, у којем је он, донекле нејасно, обзнанио својим поданицима да ће се Земља излазећег Сунца предати, борбе између совјетских снага и јапанских јединица у североисточној Азији наставиле су се све до краја августа. 

У њима је у заробљеништво пало близу 600.000 јапанских војника, чиме је острвска царевина задобила последњи у серији тешких удараца који су је бацили на колена. 

Тако се испоставило да је Халхин Гол, река која пресеца границу Монголије и Кине и коју је Црвена Армија опет прегазила 1945. да би протерала јапанску војску са североистока азијског континента, била сведок два оружана сукоба Москве и Токија са врло далекосежним последицама. Или, како би критичари историјског евроцентризма можда рекли - била је поприште и почетних и завршних операција Другог светског рата.