петак, 11.11.2022, 06:00 -> 06:39
Извор: РТС
Аутор: Иља Мусулин, дописник РТС-а из Источне Азије
Зашто Кина наставља са закључавањем градова
У Народној Републици Кини, упркос мањој смртности соја омикрон, наставља се строго затварање мегаградова од преко десет милиона становника, без обзира на огромне економске губитке и проблеме које то проузрокује грађанима.
Народна Република Кина наставља да спроводи, кад је у питању ковид, бескомпромисну политику која нажалост успорава њен економски раст, изазива озбиљне проблеме у трговини и снабдевању, те проузрокује дубоко незадовољство становништва.
Реч је о политици која ни у најмањој мери не прихвата ширење ковида и за циљ има да кроз масовно тестирање и строго ограничавање кретања становништва изолује жаришта заразе и у корену пресече, односно, угуши пролиферацију новог корона вируса.
Након Шенџена и Шангаја, сада је на реду још један дивовски индустријски град који је од важности не само за националну, већ и регионалну и светску економију - Гвангџоу.
У том метрополису на ушћу Бисерне реке у Јужно кинеско море, недалеко од Хонгконга, ових дана се спроводи акција затварања и изоловања око пет милиона становника.
У Гвангџоуу, обалском граду од преко 18 милиона становника у којем се бележи између две и две и по хиљаде нових случајева заразе дневно, преносе источноазијски медији, затворена су предузећа, школе и универзитети, а у појединим деловима, у којима укупно станује око пет милиона људи, грађанима је наложено и да се повуку у своје домове, уз то да један члан породице дневно сме да изађе из куће како би ишао у набавку намирница.
Прошле недеље, изолација је спроводена и у дванестомилионском граду Џенџоу, у којем је затворено гигантско постројење тајванске компаније "Фокскон", у којем око 300.000 кинеских радника склапа паметне телефоне за потребе америчке компаније "Епл".
Заустављање рада те мегафабрике која испоручује готово половину свих "ајфона" који се произведу у свету је тежак ударац за преко 300 њених снабдевача и за економију провинције Хенан у којој се налази, јер на њу отпада 60 процената економског обима те административне јединице.
Сматра се да је до краја октобра 28 кинеских градова и укупно преко 200 милиона грађана искусило вишенедељну изолацију у склопу закључавања урбаних средина, суочавајући се с проблемима у набавци хране и лечењу.
Ово упркос томе што пуно других држава широм света, а нарочито у непосредном географском окружењу Кине, последњих месеци отварају своје границе и већ дуже време не посежу за строгим мерама као што су обустављање пословања предузећа и других организација, ограничење кретања или забрана изласка из кућа.
Здравље важније од економије
И док је, наравно, здравље становништва основни разлог за бескомпромисну политику закључавања градова у најмногољуднијој земљи света, остаје питање зашто та политика није ревидирана у овој години када се светом, па и Кином, шири знатно мање смртоносни сој корона вируса омикрон.
Истина је да је омикрон, иако лак, изузетно заразан услед чега у коначној инстанци може да резултира великим бројем преминулих и озбиљно оболелих и то да се брзим, темељним обуздавањем вируса, чак и ако то краткорочно представља снажан ударац за привреду, она, заправо, на дуже стазе штити од застоја који би били изазвани евентуалном масовном заразом.
Међутим, последњих месеци је јасно да се упркос томе пуно држава опредељује за суживот са вирусом, а не његово искорењивање. Ово стога што су остварене високе стопе вакцинисања и што је од епидемије већ претрпљена знатна економска штета, па би даље строге мере попут закључавања градова биле финансијски неподношљиве.
Даље, мада је Кина током 2020. године остварила већи економски раст од мноштва других земаља управо захваљујући томе што је успешно осујетила ширење вируса брзим затварањем градова попут Вухана, новији сојеви вируса вишеструко су заразнији од оних у првој години пандемије, па је изолација све тежа и економски скупља.
Мотиви за приврженост Пекинга политици потпуног гушења вируса могу се тражити у извесним идеолошким и практичним разлозима, ако оставимо по страни теорије завере о томе како владе кроз епидемиолошке мере настоје да поробе грађанство али и антикинеску пропаганду о томе како ауторитарна комунистичка власт нема шта друго да ради него да дисциплинује и угњетава сопствено грађанство.
Теорије завере заправо не стоје јер забране изласка и кретања урушавају стандард становништва и у њему буде велико незадовољство у односу на власт, угрожавајући власт саму.
Наиме, један разлог који се налази у позадини опредељења кинеске владе да по цену озбиљне економске штете затвара крупне индустријске и трговачке центре као што су Шангај и Гвангџоу је, може се рећи, промена у врху партије у гледању на саму економију, односно, на то шта су друштвени приоритети.
Неколико деценија кинеска држава је активно подстицала економски раст како би подигла стандард и квалитет живота становништва, у чему је и успела извукавши преко 800 милиона људи из сиромаштва.
У последњих неколико година, као што се може видети у акцентовању "заједничког богаћења" и покушајима прерасподеле богатства, сазрела је свест о томе да је усвајање и практиковање капиталистичких принципа у вези функционисања тржишта довело до великог економског раслојавања и разлика у степену образовања какве су несвојствене социјалистичком друштву, чија би суштина требало да буде у минимизирању диспаритета између богатих и сиромашних и релативној једнакости.
У склопу те нове политике, која настоји да одговори на парадокс који генерише приступ "једна земља, два система", кинеска влада је у протекле две године вршила притисак на домаће имућне бизнисмене, глумце и интернет инфлунсере да престану са екстравагантним јавним наступима и разметањем сопственим материјалним богатством и успехом.
У контексту епидемије тај филозофски заокрет значио би давање приоритета здрављу популације кроз брзо обуздавање вируса, без обзира на погубни ефекат који то може имати на економске субјекте, не само у смислу прекида пословања, већ и поремећаја у снабдевању и опште атмосфере страха од могућег новог затварања градова, која отежава планирање и одбија страни капитал.
Или како је у више наврата изјавио и сам председник Си, "људски животи су на првом месту."
Домаће вакцине неефикасне у односу на омикрон
Постоје и други, практични, материјални и организациони разлози зашто кинеске власти и даље прибегавају закључавању градова, чак и када је број регистрованих заражених сићушан у односу на укупну популацију.
Наиме, упркос томе што Кина производи три вакцине против ковида, које је протеклих година у огромним количинима разделила широм света помогавши нарочито сиромашним и од Запада занемареним земљама Јужне Америке, Југоисточне Азије и Африке, она сад мора да озбиљно узме у обзир могућност увоза страног цепива, јер производи домаћих компанија "Синофарм", "Синовак" и "КанСино", чини се, нису ефикасни у борби против најновијих сојева вируса, посебно, омикрона.
То је, рецимо, показала студија спроведена раније ове године на 4.300 ревакцинисаних испитаника у Хонгконгу који су се заразили тим сојем. Немоћ домаћих вакцина и одсуство страних је, сматрају поједини коментатори, разлог зашто се сада у Кини јавља све више нових жаришта.
Постоји забринутост да би, нарочито у руралним областима, због недовољне опремљености и недостатка медицинских сестара, здравствени систем могао да пукне и губитак у животима буде висок. Илустрације ради, Кина има скоро четири пута мање медицинских сестара на хиљаду становника од САД.
Штавише, симулација коју је у марту ове године спровео Универзитет Фудан показала је да би и у многољудном граду Шангају, где живи око 25 милиона људи, омикрон у року од шест месеци могао да проузрокује хоспитализацију више од пет и смрт око 1,6 милиона особа ако за то време никакве мере за сузбијање вируса не би биле предузете.
Кинеска популација све више стари, па је у земљи 2019. било 176 милиона људи старости преко 65 година, због чега би евентуална експлозија у ширењу вируса, макар то био и лакши сој, могла пуно да кошта у животима.
Мада је скоро 90 одсто становништва примило бар две вакцине, међу особама преко 80 година старости тај проценат је доста нижи и износи нешто више од 50, а последица је страховања међу најстаријима да би цепиво могло да погорша њихово ионако крхко здравље.
Због свега наведеног, може се очекивати да кинеске власти још извесно време, барем док се нешто битно не промени када су вакцине у питању, неће одустати од затварања градова упркос растућој економској штети и незадовољству становништва.
Коментари