Ковид јади јапанског острва Окинава - недостатак епидемиолошког суверенитета као болна рана

Окинава је тропско острво на крајњем југу Јапана чије море плени чистом плавом, а често и тиркизном бојом. Све је ту - и бели песак и палме, препланули људи у бермудама и спори, опуштени јужњачки живот.

Њега додуше умеју да прекину налети тајфуна, али и распара урлање мотора америчких авиона и хеликоптера у ниском лету.

Идиличну атмосферу последњих дана ремети и распаљивање заразе коронавирусом. Америчке војне власти недавно су невољко саопштиле да је преко 250 војника у њиховим касарнама на Окинави, углавном у Камп Хансену и Футенми, заражено ковидом.

Пошто у бројним америчким базама и инсталацијама, које заузимају чак 18 одсто територије тог острва од 1.200 квадратних километара, ради и домаће становништво, те америчко војно особље ужива у плажама и чарима ноћног живота широм Окинаве, локалне власти су биле присиљене да задњег дана јула прогласе ванредно стање.

Наиме, иако је почетком јула у САД број регистрованих оболелих већ био прешао 2,6 милиона, а број жртава достигао невероватних 127.000, амерички војници и њихове породице су наставили да војним транспортом пристижу на Окинаву.

Заобилазили су, притом, забрану на улазак у земљу која важи за америчке држављане и без икакве контроле од стране јапанских власти, што ће рећи, без тестирања на корона вирус и двонедељног карантина.

Тако ни централна влада у Токију, ни локална влада у граду Нахи на Окинави нису имале, нити су могле да имају релевантне податке о епидемиолошкој ситуацији у америчким војним постајама на својој територији.

Зато, када је вирус почео да захвата јапанске грађане који су у контакту с америчким војним особљем, као што су таксисти или бармени, све што је гувернер Окинаве могао да учини је било да љубазно замоли америчку команду да му стави на знање број оболелих војника и да се притом нада или моли да податак који му је стављен на увид бар није далеко од истине.

Коронавирус као политички рефлектор који осветљава подјармљеност

Тако је коронавирус, попут рефлектора, бацио јасни, жарки сноп светлости на често запостављан и, из политичких разлога, замагљиван проблем Окинаве (и целе земље) који већ десетлећима тиња и гори - на по домаћине врло неповољне одредбе Споразума о статусу војних снага САД (СОФА) и на практичну и многострану подређеност јапанског становништва и политичког апарата страној војној чизми која из њих проистиче.

Подјармљеност се нарочито осећа на Окинави, острву са око 1,3 милиона становника, где је стационирано близу 30.000 америчких војника са огромном количином технике. Томе треба додати и особље на раду у војсци и војне породице - њих преко 25.000.

Тежину ситуације добро илуструје чињеница да је префектура Окинава, административна јединица названа по том острву, упркос томе што заузима само 0,6 одсто јапанске територије, (против своје воље) угостила чак 70 процената америчких војних инсталација у Земљи излазећег Сунца.

Мада тако велика покривеност војним базама данас локалним земљопоседницима доноси редован и солидан приход, а значајно присуство војске пуни џепове домаћих угоститеља, мајстора и грађевинаца, они такође оптерећују становништво криминалом и несрећама каквим други делови земље нису изложени.

Наиме, злочини које су на Окинави починили амерички војници готово фасцинирају својом мрачном разноврсношћу. Међу њима су класични тешки преступи као што су дављења младих жена мотивисана страшћу, пребијања радника и власника угоститељских радњи на смрт приликом пљачке, убиства таксиста како би се избегло плаћање рачуна, или појединачна и групна силовања жена и деце.

По својој трагичној уврнутости упадљива су, међутим, два случаја с краја педесетих и почетка шездесетих када су амерички војници током лова трофејно одстрелили по једног јапанског цивила, заменивши их за животиње.

И смртоносне несреће које је изазвала америчка војска подједнако обилују варијететом и морбидношћу: од оних релативно честих и профаних као што су саобраћајке, преко оних донекле разумљивих с обзиром на свеопште присуство оружја (као што је експлозија бомбе заостале из Другог светског рата која се случајно активирала током утовара на брод и измасакрирала 106 јапанских грађана који су силазили са оближњег ферија), до оних које изазивају потпуну неверицу и шок, попут изливања отровних гасова и тешких метала, падова ваздушних мета и авионских танкова с горивом, односно обрушавања војних летелица на приватне куће и јавне објекте.

Када је ово последње у питању, у колективном сећању становника Окинаве најдубља је рана коју је изазвао пад америчког војног авиона 1959. на основну школу у градићу Ићикава када је погинуло 17 деце и наставника, а рањено преко 100.

Непокретни носач авиона

Окинава, позната по сунцу, идеалној просечној годишњој температури, укусној и здравој храни, те изузетно високом броју стогодишњака, је магнет не само за бројне туристе жељне одмора, већ и за оне појединце који желе да живе другачијим, неспутаним стилом живота - за сурфере, рониоце, спиритуалисте и медитанте, за младе који желе да постану припитомљивачи делфина, фоки и моржева.

Необичан стари језик, опојна народна музика, видовњаци и медији који преносе поруке мртвих предака и божанстава с оног света - све то чини Окинаву и богатом ризницом открића за лингвисте, етнографе и антропологе.

Међутим, то живописно острво на југу Јапана, уместо "тропским рајем", због загушујућег и, зашто не рећи, застрашујућег страног војног присутва се често метафорично назива непокретним носачем авиона.

Оно ту своју злу коб дугује историјским приликама. Окинава се нашла на путу којим су напредовали америчка морнарица и маринци крајем Другог светског рата и постала поприште најкрвавије битке у Пацифику у којој је за мање од три месеца, уз око 94.000 јапанских и 12.500 америчких војника, живот изгубило и око 94.000 цивила.

Током тих жестоких, очајничких борби локално становништво, које је због историјских веза са Кином и јужним пацифичким острвима имало специфичну културу и језик, било је гоњено од стране јединица придошлих из других делова Јапана да јуриша копљима на америчке трупе, те позивано и присиљавано да врши колективна самоубиства како би очувало част државе и јапанског цара.

Након те тромесечне кланице која се десила у пролеће 1945, Окинава је окупирана, а почетком педесетих и званично инкорпорирана у састав Сједињених Америчких Држава.

Битно за Окинаву, педесетих и шездесетих година Јапан је захватио талас снажних протеста против Споразума о безбедности који је земља 1951. потписала са САД, а у којем је јапанска влада пристала на даље стационирање америчких трупа у својој земљи, упркос томе што је тим документом формално окончана америчка послератна окупација.

Протести су били ношени и незадовољством народа, које су својим деловањем подгревали и тада релативно утицајни јапански комунисти и социјалисти, у односу на чињеницу да су америчке базе али и домаћа индустрија биле стављене у службу ратних напора Вашингтона на Корејском полуострву и Вијетнаму.

Као реакција на те догађаје, велики део америчких војних ефектива пребачен је с највећег јапанског острва Хоншу на Окинаву, јер се она тада још увек налазила под директном управом Вашингтона, па је представљала мање политички сложену средину.

Данас, шест деценија доцније, након врло дугих преговора коначно се очекује пребацивање 7.000 америчких војника са Окинаве на Гуам, пацифичко острво у саставу САД, највероватније у 2024. години.

Ипак, за владу у Токију корист коју у смислу одбране против растуће силе Кине пружају америчке трупе стациониране на Окинави исувише је велика да би она вршила озбиљан притисак на Вашингтон да даље растерети то острво.

Епидемилошки суверенитет као нови задатак за локалне власти

Гледано из перспективе америчке стратегије у Азијско-пацифичком региону, Окинава има и одличан географски положај, с обзиром да се налази врло близу Тајвана, кинеске обале и Корејског полуострва, те може да служи као одскочна даска за ратовање у југоисточној Азији - и то је био важан разлог за концентрацију америчких снага на њој.

Мада је Окинава 1972. године враћена под јапански суверенитет, њен, у односу на Токио периферни а у односу на САД, практично, колонијални, положај чине неостваривим жеље локалног становништва и власти да се ослободе од терета стране војне чизме и тако уклоне претњу од злочина које чине млади, разуздани и друштвено неприлагођени амерички војници, од несрећа које проузрокују војне вежбе и операције америчке војске и од опасности које њено присуство, као важне мете за стране армије, представља у војнобезбедносном смислу.

Ковид је показао да тој листи локалних аспирација треба додати и епидемиолошки суверенитет - право домаћих власти да спроводе карантин и контролу кретања над страним војним особљем.

Случај Окинаве показује да земља која на својој територији има стране базе може бити беспомоћна не само политички и војно, већ и здравствено.