Парадокс српског овчарства: за шишање 450, за вуну 35 динара – како узгајивачи да зараде

Вуна вреди око 35 динара по килограму, док шишање једне овце кошта од 400 до 450 динара, па многи овчари послују с губитком. Стручњак за овчарство и узгајивач Милош Јанковић изјавио је за РТС да је највећи проблем то што се вуна данас баца и што нема откупа. Саветује узгајивачима да се усредсреде на крајњи производ када је реч о овој грани сточарства.

Овца је некада домаћину доносила зараду на више начина – од јагњади, млека и сира, па до вуне. Данас је ситуација парадоксална: шишање овце кошта неколико пута више него што вреди њена вуна. Узгајивачи немају коме да продају вуну, па завршава као отпад.

Узгајивач Милош Јанковић, гостујући у Јутарњем програму РТС-а, рекао је да је најбољи показатељ исплативости овчарства, најједноставније речено, број становника на селу, као и код осталих грана сточарства.

Нашу вуну бацамо, туђу увозимо

"У нашим крајевима откупа вуне нема, баца се. Кратак период је био њеног извоза и била је каква-таква цена, али сада нема никаквог откупа. Примена вуне је у текстилној и грађевинској индустрији. Одличан је изолатор, а то увозимо", наводи Јанковић.

Напомиње, такође, да се вуна баца на депоније, али је проблем што се одлаже и у природи, поред река и потока, па је то огроман проблем и за екологију.

Јанковић истиче да се његово домаћинство, које се налази у Доњој Сабанти код Крагујевца, преусмерило на прераду меса и прављење овчијих производа.

Крајњи производ као решење

Саветује, истовремено, другим узгајивачима који желе да направе макар "малу рачуницу" да се усредсреде на трајан производ, јер је то једино решење у овако тешкој ситуацији.

"Крајњи производ је важан када живите на селу. У Доњој Сабанти, која је 15 километара удаљена од Крагујевца, становника нема. Млади не желе да живе на селу. Ко се и даље одлучује за тај пут, нека се потруди да пласира крајњи производ, то је једино решење", сматра Јанковић.

Говорећи о ситуацији у свету, Јанковић каже да се у Енглеској вуна добро користи за производњу ђубрива и у грађевинарству и да се ништа не баца.

"Доста сам времена провео у Скандинавији. Био сам члан њиховог удружења овчарства, где је доста и младих и старијих људи укључено. Ту сам први пут видео пустовање вуне, иако долазим из земље где је вуна била све. Више се вуна користи у Европи, иако би требало да смо земља вуне", наводи Јанковић.