Вечита трка раста плата и цена хране – може ли кућни буџет да изађе као победник

Храна у Европи никада није била скупља – али ни разлике међу земљама нису биле веће. Док у појединим државама основне намирнице остају релативно приступачне, у другима оне озбиљно оптерећују кућни буџет. У Србији грађани све чешће плаћају цене које личе на европске, док им примања не прате тај тренд. За економије у развоју карактеристично је да се много троши на храну, а тамо где је потражња највећа, ту цене расту најбрже, каже за РТС уредница часописа "Економетар" и "Бизнис" Радојка Николић. Цене хране су већ изузетно високе и ту нема великог простора за раст, али трговине ће усисати најављена повећања примања, упозорава Николићева.

Значајан удео у трошковима домаћинстава у Европи чини храна – у просеку око 11,9 одсто укупне потрошње у ЕУ, док у неким земљама, попут Румуније, тај удео достиже и 20 процената.

Цене хране се значајно разликују широм Европе. Ако се просечној европској корпи хране, поређења ради, додели вредност 100, у неким државама она кошта више од 160 – на пример, у Швајцарској.

Нешто јефтиније је на Исланду – 146, у Норвешкој – 131, Луксембургу – 126, Данској – 119. Чак и када су приходи високи, трошкови хране озбиљно оптерећују буџете домаћинстава.

Насупрот томе су земље као што су Северна Македонија, Румунија, Турска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, где је иста корпа далеко јефтинија – за 25 до 27 одсто у односу на европски просек.

Србија је негде између – око 96, што је нешто испод просека, али је то и даље велики изазов за кућни буџет, јер просечна примања нису усклађена са ценама хране.

Наведене разлике не одражавају цене само номинално. Оне показују колико домаћинства заправо морају да издвоје за основне животне намирнице.

Цене хране на нивоу оних у ЕУ, а плате упола мање

Уредница часописа Бизнис и економетер Радојка Николић каже за РТС да је, када се погледају подаци Евростата од пре годину дана, однос плата и цена остао исти.

"Просечне цене хране код нас су на нивоу просека Европске уније, али онда да кажемо и колика је плата. Наша просечна плата је негде око 53 одсто просечне плате у Европској унији. Дакле, ту се већ види та разлика. Много више дајемо за храну него што дају они и готово све нам оде на храну", указује Николићева.

Напомиње да је све почело током пандемије ковида и значајнијим растом инфлације.

"Можете ли да се сетите да је 2020. године наша инфлација била 1,6 одсто, што нам сад изгледа невероватно, а да су цене хране тада расле 0,2 одсто – дакле, занемарљиво", навела је Николићева.

Током протеклих пет година, укупан раст инфлације био је око 40 одсто, али када се посматрају само цене хране, раст је већи од 52 одсто. Дакле, цене хране расту брже од инфлације.

"Оно што јесте наш проблем и што је карактеристично за економије у развоју, за сиромашна друштва – тамо где је потражња највећа, а ми доста трошимо на храну, ту цене расту најбрже", напомиње Радојка Николић.

Уз то, како каже, постоји "цео комплет" утицаја – већи су трошкови производње, логистике, допремања – сви трошкови који улазе у производњу и доставу хране и, на крају, маржа коју зарачунавају трговци. Истиче и да само конкуренција на тржишту може да обори цене хране.

Високе марже и ниска продуктивност

Трговинске марже најчешће се наводе као главни разлог за високе цене хране. Међутим, Николићева указује на још један проблем – ниску продуктивност.

"Имамо високе трошкове по јединици производа. Оно што си уложио не можеш да наплатиш по ниској цени, него увећаваш", навела је Николићева.

Истраживања Европске банке за обнову и развој показала су да су током протеклих десет година у Србији плате порасле за 50 одсто, а продуктивност свега 10 до 15 одсто.

Упоредива држава је Бугарска, где је, међутим, раст плата и продуктивности усклађен – по 30 одсто. Код Румуније је разлика мања него у Србији – плате су расле 40, а продуктивност рада 30 одсто.

"Недовољно ефикасно послујемо. Али то није наша бољка од јуче. Продуктивност је деценијама уназад проблем. Ми једноставно нисмо ефикасни“, указује уредница магазина Бизнис.

На цене хране може да утиче и држава. У случају Србије, то је учињено ограничавањем маржи.

Механизми за интервенцију државе

Још један од механизама који је држави на располагању јесте нижи ПДВ на храну. У Србији ПДВ на храну јесте нижи, али се не односи на све производе.

"У Немачкој, на пример, држава субвенционише производњу млечних производа, а онда на те производе наплаћује нижи ПДВ који је између један и седам посто. Током короне нису наплаћивали ПДВ (на млечне производе) уопште", наводи Николићева.

Такве интервенције нису ризичне по буџет јер се, како објашњава, то надокнађује повећањем потрошње.

"У сиромашним друштвима, кад повећате приходе, то оде у потрошњу, тако да ће и приход од ПДВ-а бити већи", указује Николићева.

Не очекује значајне промене, или бар не побољшање, током наредних месеци. Цене хране су већ достигле висок ниво, па простора за значајан раст нема. То је, међутим, слаба утеха, с обзиром на то да се не може очекивати појефтињење које би повољније утицало на кућни буџет.

"Тај ниво који смо достигли је довољно ограничавајући фактор да не могу цене да иду даље, јер је сад ту ступила на сцену куповна моћ потрошача. Цене се формирају према куповној моћи. Кад ви подигнете плату, нормално је да ће онда отићи и цене, јер трговци ће проценити да ви то можете да платите", објашњава Николићева.

Оцењује да ће повећање пензија и најављено повећање плата у јавном сектору утицати на то да цене иду горе.

"Куповна моћ, чим се повећа кроз плату, то се осети кроз повећање цена, без обзира на то што су неке цене достигле већ висок ниво... Кад год расту примања, то одмах усиса трговина“, закључила је Радојка Николић.