Све Трампове заблуде – зашто је политика високих тарифа погрешна и зашто ће царински рат са Кином више штетити САД него Кини

Судећи по изјавама председника Трампа и његових блиских сарадника, у сусрет "Дану ослобођења" постојало је очекивање да ће високе царине ублажити или потрти крупан спољнотрговински дефицит Сједињених Држава, проузроковати повратак америчких производних капацитета који су протеклих година били изграђени у иностранству и охрабрити долазак страних инвеститора, који ће, да би избегли опорезивање свог извоза у САД, пожелети да на америчком тлу отворе нова постројења.

Тако ће се, веровали су они, окончати процес деиндустријализације САД, односно, обновити производња и ојачати реална економија, те повећати запошљавање у САД. 

По тој теорији, царине ће истовремено напунити и државну касу Вашингтона и омогућити спровођење популарних мера попут смањивања пореза на приход. 

Даље, Трамп је сматрао да ће се царинама стати на пут неправедној и злонамерној експлоатацији САД коју (наводно) врше стране државе, нарочито, источноазијске, које, по њему, редовно манипулишу вредношћу својих валута и држе бројне царине и нецаринске баријере у односу на САД. Притом, војнополитички савезници САД, попут Јапана или Немачке, су криви и због тога што свој стратешки војни значај за Вашингтон користе за економско уцењивање САД.

У наведено виђење уграђене су и претпоставке да је дефицит у трговинској размени нужно лош без обзира на околности, те да, ако САД са неком државом имају дефицит, онда то значи да их та држава вара и поткрада, јер је немогуће да она има производе које су неопходни САД или бољи од америчких.

Све Трампове заблуде у вези царина

Но, та Трампова логика открива недостатак елементарног знања о економији и представља аматеризам, тврде угледни амерички економисти попут Џозефа Стиглица, Џефрија Сакса или Ричарда Волфа.

Њихова прва замерка је то да су тзв. "реципрочне тарифе (царине)" које је 2. априла објавио Трамп исувише нагло уведене, прешироког захвата и превисоке, те да ће, с обзиром да њих заправо плаћају амерички увозници који ће тај екстра трошак сигурно проследити својим потрошачима, праве жртве бити компаније и становништво у САД (који ће искусити скок у инфлацији и изненадни снажни ударац на свој животни стандард), па тек онда предузећа и популације страних држава. 

Знатно поскупљење конкурентске робе страног порекла и несташице које ће уследити када због високих тарифа опадне њен доток у САД омогућиће домаћим америчким предузећима да повећају цене сопствених производа и услуга, што ће даље подстаћи инфлацију, исто као и чињеница да ће домаћа производња поскупети јер ће скочити цена бројних сировина и полупроизвода из иностранства који се користе у америчким постројењима. 

Американци ће услед тог скоковитог раста цена осетно умањити потрошњу, а та смањена потражња за робом ће потом довести до пада увоза, што ће битно умањити приход од новоуведених царина, што даље значи да Трампова влада неће моћи да убере толико новца од њих колико се надала. 

Истовремено, због раста трошкова производње опашће и амерички извоз, јер ће ионако релативно скупи амерички производи постати још мање приступачни остатку света. Томе, наравно, треба додати и негативни утицај реципрочног тарифног одговора земаља попут Кине на амерички извоз. 

Даље, трговински дефицит сам по себи није нужно штетан, нити је индикатор пљачке или експлоатације, кажу економски стручњаци. Они сматрају да посебно нема смисла Трампова идеја да би САД требале да се супротставе свакој страној држави понаособ, ударајући на њих царинама, јер је нормално имати дефицит у размени са земљама које поседују сировине, попут руда или биљних култура, које не постоје или не могу да се узгајају у сопственој држави. Такође, нормално је и да развијена економија попут САД има дефицит у трговини са сиромашним земљама пошто оне типично снабдевају богате државе сировинама и храном, али немају средстава да од њих купе технолошки сложене индустријске производе високе вредности.

Амерички економисти истичу и да је дефицит у спољној трговини који има њихова земља у доброј мери изазван незаситим апетитом за потрошњом, који подржава то што је амерички долар, као главна резервна валута света, врло тражен. Односно, амерички дефицит је пре свега последица жеље за конзумацијом и свесне одлуке да се страна роба или услуга купи, а не нешто што друге земље лукаво намећу САД. 

Велики узрок америчког трговинског дефицита је и унутрашњи проблем ниске штедње и недостатка инвестиција у производњу, што опет нема везе са страним државама. 

Нити ће САД успети да, захваљујући новим царинама, брзо изврше реиндустријализацију. Премештање и изградња нових фабрика је гломазан и скуп посао који, осим много новца, захтева и пуно времена за планирање и извршење. И док се влада у Вашингтону може надати одређеном позитивном ефекту у том смислу, има пуно фактора који делују тако да умање или онемогуће тај ефекат. Неки од њих су то да Трамп и његов тим из дана у дан мењају став и мере које уводе, и то да су државни апарат САД и његова политика уопште непредвидиви. То све изазива огромну неизвесност која везује руке руководствима предузећа и која је видна и у страшним флуктуацијама на берзама широм света. 

Такође, врло је могуће да у случају доласка Демократске партије на власт на наредним изборима, царинска и друга економска политика америчке владе буде суштински промењена, те инвестиције и рад на изградњи нових постројења у САД буду обесмислени - и то пословне људе тера на оклевање.

Питање је и да ли САД могу да створе потребне (сложене) ланце снабдевања унутар земље, као и да ли имају довољно радника за значајнију реиндустријализацију с обзиром да је стопа незапослености само четири одсто, а Трампова администрација жели да заустави уплив нелегалних имиграната, који представљају значајан потенцијалан извор радне снаге. Пуно економиста доводи у питање и смисао царина против Бангладеша или Вијетнама, земаља које јефтино производе велике количине одеће и обуће за потребе америчког тржишта - они питају шта би се добило тиме ако би се у САД отвориле фабрике текстилне или кожне индустрије, које су технолошки на ниском нивоу и радницима могу само да обезбеде примања која су недовољна за покривање трошкова живота у САД.  

Посебан проблем је непрофесионалан и произвољан начин на који је Трампова администрација дошла до износа царина које је објавила 2. априла. Оне су презентоване под изговором да су пропорцијална реакција на увозне тарифе и нецаринске баријере које су друге државе увеле према САД, али су се готово сви примери страних царина које су цитирали Трамп и његови сарадници испоставили фактуално нетачним, док је формула помоћу које су израчунате Трампове тарифе, показало се, заправо била заснована на дефициту у спољној трговини које су САД имале са сваком од држава понаособ, а не на страним трговинским баријерама као што се тврдило. 

Нобеловац Џозеф Стиглиц истиче и да се Трампова администрација при обрачуну америчког спољнотрговинског дефицита ограничила на робу, те уопште није узела у обзир услуге, односно, чињеницу да лавовски део америчког прихода у размени са иностранством долази од образовања, софтвера, музике и филмова - када се услуге узму у обзир, амерички дефицит је много нижи или потпуно нестаје. 

И, коначно, чак и за неутралног посматрача, шокантна је недискриминаторна природа царина које је објавио, а потом делимично суспендовао председник Трамп. Наиме, он је њима оптеретио све, од најбогатијих до најсиромашнијих. Нехуманим и чак суровим учинило се то што се није уздржао од тога да њима насрне на неке од најслабије развијених држава света. Штавише, земље из те категорије, попут Камбоџе и Лаоса, су на "Дан ослобођења" биле "почашћене" највишим "реципрочним" тарифама од свих, од чак 49, односно, 48 посто. 

Неразликовање као велика мана Трампових тарифа видна је и у чињеници да су оне уведене и против држава које имају дефицит у трговини са САД, као што су Сингапур и Велика Британија на пример, али и у томе што он није презао да њима удари и на важне војнополитичке савезнике и изразито велике инвеститоре у америчку привреду, као што су Јапан, Република Кореја и Тајван. Зато је једна од крупних критика његове тарифне политике и то да његове царине, поред "економске неписмености", указују и на недостатак политичког слуха, односно, геополитичко слепило, јер су повредиле и пријатеље и непријатеље, те ујединиле свет против САД и изоловале их.

Историјски дан, да, али не онакав кавом се Трамп надао

Трампов Дан ослобођења, односно, саопштење о увођењу реципрочних тарифа против целог света изазвало је економски хаос, који неки сликовито називају "армагедон" а други "нуклеарна зима": страх од инфлације и рецесије, историјске губитке на берзама, слабљење долара и пад вредности државних обвезница САД, односно, поскупљење задуживања за владу у Вашингтону. 

Оно је због своје произвољности и недостатка дипломатског такта, економске и политичке одмерености озбиљно уздрмало односе Вашингтона са савезницима и уопште поткопало поверење у америчку државу, те снизило њен међународни углед.

И док су царине против већине земаља привремено замрзнуте, управо да би се ублажила разорна олуја коју су проузроковале, драконске тарифе од укупно 145 посто на робу из Кине су остале на снази. 

Но, ни тај изазов Кини неће добро проћи по САД, сматрају амерички економисти.

Кина, прејак економски противник 

На другој страни Тихог океана, осим повика да су Трампове тарифе кршење међународних трговинских правила, зло које никоме не доноси корист, те једнострано малтретирање и уцена, кинески коментатори истичу и да је дефицит у билатералној размени којим се оне правдају, заправо, не само последица легитимне потражње у САД за приступачном, квалитетном кинеском робом, већ и негативни резултат политике владе у Вашингтону да не дозволи (већу) продају савремених технологија попут компонената за производњу авиона или софистицираних полупроводника Кини.  

Водећи кинески дневник Женмин жибао ("Народне новине") донео је колумну у којој аутор тврди да ће царински рат са САД бити болан, али да неће представљати крај света, јер је кинеска економија довољно велика и снажна да се успешно одупре притиску и надокнади губитке који тако настану.

То мишљење деле бројни домаћи и страни економости, који истичу да је удео извоза у САД у укупном извозу азијске државе последњих година пао са 19 на нешто мање од 14 одсто, те да сада представља између два и три посто бруто друштвеног производа Кине. 

Поучена царинама и технолошким санкцијама које је искусила за време првог Трамповог мандата и одмах по почетку владе бившег председника Џозефа Бајдена, најмногољуднија држава света се последњих година припремала за даље економске притиске из Вашингтона тако што је радила на стимулацији потрошње унутар земље и диверсификацији извоза, при чему је акценат посебно био на земљама чланицама АСЕАНА, који је сада колективно највећи спољнотрговински партнер Кине, са којим је она у 2024. разменила робу вредну чак 963 милијарди долара. Такође, Пекинг је након прошлогодишње победе Доналда Трампа на председничким изборима интензивирао и контакте са представницима земаља са којима има релативно затегнуте политичке односе, као што су Индија, Јапан и Република Кореја, како би обновила и продубила економске односе с њима. Сигурно је да ће Кина сада, још више него досад, уложити труд у потрагу за алтернативама америчком тржишту.

Мада прекид трговине са САД неће бити лак ударац за Кину, нарочито за бројна мала и средња приватна предузећа која у САД извозе робу широке потрошње, влада у Пекингу сада себи може да приушти снажан одговор у форми царина и разних пенала против америчких предузећа у својој земљи - њој просто више нису у истој мери потребне инвестиције и технолошки трансфери из САД, као ни производи које нуди Вашингтон, будући да артикле које највише купује из САД, соју, сирову нафту и гас, може да нађе и другде. 

С друге стране, Американци не могу једноставно да произведу или замене дефицитарне руде и минерале, или паметне телефоне, електричне батерије, компјутере и друге сложене производе које им шаљу из Кине. Поврх тога, у САД већ неколико година влада инфлација, које нема у Кини, па је за веровати да кинески потрошачи могу нешто лакше да поднесу евентуална поскупљења изазвана царинама од америчких. 

Отуд, азијски и амерички економисти се слажу у оцени да је Трамп преценио привлачност и моћ америчке економије и да је разумно предвидети да ће царински рат са Кином, која је реално (по паритету куповне моћи) још од 2016. већа економија од америчке, више штетити његовој земљи, него Кини, коју он и уопште сва америчка политичка елита желе да економски исцрпе и елиминишу као највећег геополитичког такмаца САД.

Многи економски стручњаци обе земље зато очекују да ће он постепено одустати од већине царина које је увео.