Бранко Милановић на Копаонику: Србија, Хрватска и Словенија – 150 година ништа се није променило

Други је дан економског форума на Копаонику - централне теме су енергетска транзиција, али и како да земље у нашем региону избегну замку средње развијености. У центру пажње - специјални гост Бранко Милановић, један од највећих светских стручњака за неједнакост.

За 150 година, гледано по дохотку, између Србије, Хрватске и Словеније није се променило ништа – каже специјални гост Копаоник бизнис форума Бранко Милановић, професор Градског универзитета у Њујорку, један од највећих светских стручњака за неједнакост. На првом месту регионалне ранг листе је Словенија, иза ње Хрватска и на трећој позицији Србија.

"Оно што је интересантно, било коју позицију, било који децил да изаберете, ви видите да Словенија увек доминира, а Хрватска доминира Србијом. Оно што је занимљиво, ако погледате ниске дециле, релативно сиромашно становништво, Србија и Хрватска имају исти доходак. И онда исто приметите да прилично богати у све три републике имају релативно сличне дохотке", указује Милановић.

Када је реч о сустизању европског стандарда, јаз у дохотку три земље не успевају да смање. Али кључни проблем је, каже, с ким се меримо.

"Ми размишљамо, што је разумљиво, о конвергенцији Србије и других источноевропских земаља ка западноевропским земљама и земљама ЕУ. То је лепо и у реду да се о томе размишља, али то прави велику грешку. Чињеница је да, чак и кад постоји, да је то конвергенција ка делу света чија релативна позиција опада", каже Милановић.

Треба да се поредимо са онима који расту. А када је реч о најбогатијима на свету, они су још богатији, али и ту је дошло до промена. До 2018. године богатство су сваке године увећавали за пет одсто, сада мање. Најбогатији живе највише у Америци, малобројни у Кини, упркос расту кинеске привреде.

Улога Кине се променила

"И на крају, шта ће се десити са глобалном неједнакошћу. Основна ствар је следећа. Кина више није мотор смањивања глобалног сиромаштва нити неједнакости, јер је Кина отишла сувише високо у расподели. Тако да сваки даљи раст, убрзање раста Кине или бржи раст него других земаља, представља, ствара дистанцу између Кине и афричких земаља као што је, рецимо, Нигерија, Судан, Конго, Танзанија, Етиопија. И та дистанца поништава онај добитак од смањивања дистанце Кине у односу на Америку или Енглеску", објашњава Милановић.