Ватрогасци у Делиблатској пешчари са 20 килограма опреме на 50 степени – шта када пламен крене директно на њих

Температура песка прелази 50 степени, а опрема коју носе тешка је више од 20 килограма. У условима у којима је и дисање напорно, не одступају ни корак. Делиблатска пешчара не прашта грешке, а командни штаб и ватрогасци-спасиоци претходних дана нису имали право на умор.

"Нисмо уопште ишли кући. Старешине које смо у штабу, генерално, константно смо у њему, јер су одлуке свакодневне, доносе се из минута у минут и некад су врло комплексне и тешке. Све време смо овде и бићемо док се год све не заврши", поручује командант Ватрогасно-спасилачког батаљона у Панчеву Предраг Аничић.

Повлачење само онолико колико је потребно

Сваки метар угашене шуме освојен је надљудским трудом. Кад техника откаже, остаје само воља. Када пламен крене директно на њих, повлаче се само онолико колико је потребно да поставе нову линију одбране и сачувају људске домове.

"Слагао бих ако бих рекао да нема страха, али ми смо први на линији фронта. Јако су променљиви правци ветра, час дува пожар од нас, час дува на нас. Када ватра иде ка нама, повлачимо се 100 до 200 метара, правимо нову линију фронта да бисмо одбранили куће, становништво и објекте", каже вођа ватрогасно-спасилачке групе ВСЈ Кошутњак Марко Ђулчић.

Надљудски труд и без одмора

У овој борби стајала је цела Србија – од Врања и Лесковца до Суботице и Новог Сада. Многи од њих стигли су из међународних мисија и, без дана предаха, задужили опрему у Пешчари.

"Био сам у Шпанији, па сам се вратио и одмах смо дошли да помогнемо колегама. Јако је незахвалан и неприступачан терен, ветар дува у једном, па у другом правцу. Подземни пожари избијају ненајављено и у једном тренутку све је мирно, а у другом почне да гори", прича ватрогасац-спасилац из Панчева Петар Ђорђевић.

На питање шта му најтеже пада, Ђорђевић одговара да је то одсуство од породице.

Ватра је укроћена, али за ове људе одмора нема. Остају на терену, на врелој линији одбране, све док и последњи жар не угасне.