Нестали људи у Србији – три хиљаде пријава годишње, најугроженија деца и особе са деменцијом

Владимир Пауновић осврнуо се на број пријава и напоменуо да се тих 3.000 пријава годишње односи на број објава нестанака, а не људи.

"То значи да један одређени број и малолетних и одраслих особа, нестаје више пута, односно, више пута се пријављује њихов нестанак", објаснио је Пауновић.

Истакао је да се повећање броја несталих особа доводи у везу са структуром становништва и са одређеним проблемима на које оно наилази.

"Пре свега говоримо о старијем становништву, имамо велику учесталост особа са деменцијом и такође имамо један број људи са менталним и психијатријским обољењима", наводи Пауновић.

Малолетници у посебном ризику

Како каже, када је реч о малолетним и одраслим особама, највећи број на крају и буде пронађен.

"И одређен број малолетника нестаје више пута годишње. То што они нестану, па се појаве, доводи до другог проблема. Они су у много већем ризику од појава које се налазе у друштву. Могу постати пре свега жртве трговине људима, увучени у ланац проституције, наркоманије", објашњава Пауновић.

Навео је да су најугроженији млади који се налазе у систему социјалне заштите.

"Говоримо о деци која се налазе у хранитељским породицама, домовима, деци која су жртве насиља у породици. То је та нека група младих од 13 до 18 година која је у највећем ризику", нагласио је Пауновић.

Пауновић каже да млади људи који учестало нестају најчешће немају адекватну подршку и због тога су у много већем ризику да постану део негативних елемената заступљених у друштву.

"Систем 'Пронађи ме' је оправдао своју функцију. Међутим, током активирања система смо видели и саме мањкавости у систему, у смислу брзине преноса информације", наводи Пауновић.

Брзина највећа мана система "Пронађи ме"

Истакао је да је код система "Пронађи ме" брзина нешто што највише недостаје.

"Оператери у току једног сата могу послати само 50.000 порука, што значи да ако неки оператер има милион корисника, тај неки последњи корисник ће добити поруку тек након 12 сати при чему се на неки начин губи смисао", навео је Пауновић.

Како каже, тим Центра за несталу злостављану децу ради на убрзању и унапређењу система за проналажење.

"Обављен је велики број разговора са МУП-ом на тему унапређења система, договорене су ствари које би требало имплементирати у будућности. Треба да се потпише уговор са Вајбером како би се и они укључили у пренос порука. Друга ствар која је битнија, да се поруке преносе преко система 'CBS' (Cell Broadcast System), то значи да у једном подручју може за кратко време да се пренесе велики број порука", навео је Пауновић.

Када је реч о регистру Пауновић истиче да је он веома важан.

"Србија је једна од ретких држава у Европи која нема свој јавни регистар лица. Јавни регистар лица је важан пре свега из разлога саме едукације становништва и повећања свести о нестанку лица", напоменуо је Пауновић.

Недостаје јавни регистар несталих

Истакао је да регистар несталих лица треба да буде јаван како би становништво могло да се укључи у саму потрагу.

"Када говоримо о потрази то не значи да становништво треба активно да се укључи у потрагу, али ако просечан становник добије информацију да је нека одређена особа нестала и укључи се у потрагу, много је већа вероватноћа да ће та особа бити пронађена", објаснио је Пауновић.

Центар за несталу злостављану децу је 2017. године покренуо свој регистар несталих лица.

"То функционише по принципу пријаве. Регистар треба да садржи основне податке особе која је нестала, околности под којима је нестала, слику, један кратак опис", рекао је Пауновић.

Додаје и да раде на подели регистара, на онај за малолетна и онај за одрасла лица, јер су околности у којима нестају различите.

"Тренутно имамо око 120 особа, то су особе које су годинама у регистру. Главни услов да би били у нашем регистру, јесте да се нестанак пријави полицији", истиче Пауновић.

Како каже најстарија пријава у њиховом систему је из 2016. године.

"Свако од нас треба да има свест, око нас постоје особе које неко тражи. Ако видимо особу која је дементна, која вам се можда чини мало чудно, то није особа коју треба да избегавамо, можда треба да јој приђемо, да видимо о чему се ту ради", напомиње Пауновић. 

Дементне особе – честа мета нестанака

Навео је да нема организованог система подршке за лица која учестало нестају, али ни систем подршке породицама несталих лица.

"Једноставно ти људи остају сами. Када говоримо о лицима која учестало нестају, некако ми се чини да се тај проблем заобилази и не ради се превише о томе", рекао је Пауновић.

По искуству са дементним особама из њиховог регистра, Пауновић каже, да оне најчешће нестају из неких институција.

"Та лица нестају из герантолошких центара, из менталних установа, болница. Често се дешава да само одшетају из тих зграда и да то нико не примети. Мени је некад чудно да од толиког броја људи то нико не примети. Ти људи када изађу одатле нису способни да се брину о себи и често буду пронађени у беживотном стању", закључио је Пауновић.