Последњи пацијенти из Северне Македоније пуштени кући, др Стојичић објашњава колико је захтевно лечење опекотина

Повреде високом температуром се најчешће догађају случајно, на радном месту, у саобраћајним и рударским несрећама, пожарима, али нису ретке ни у домаћинству. Оштећења могу да захвате различите слојеве ткива, а према дубини класификују се у четири групе.

Здравствени тимови Ургентног центра и Клинике за опекотине, Пластичну и реконструктивну хирургију, Универзитетско клиничко центар Србије недавно су отпустили последњих двоје пацијената, повређених у тешкој несрећи у Северној Македонији средином марта.

После пожара у Кочанима седамнесторо пацијената пребачено је у Београд у Ургентни центар, односно Клинички центар Србије. Неки пацијенти су били смештени и на Војно медицинској академији у Клиничком центру у Нишу.

Осамдесетог дана од пријема на лечење отпуштен је и последњи пацијент, а просек година лечених пацијената је био 23 године. Сви који су били у клиничком центру Србије су отпуштени кући и успели сте да се изборите за њихове животе.

Професор Милан Стојичић, руководилац Клинике за опекотине, пластичну и реконструктивну хирургију каже да је код пацијената који су најдуже остали било потребе за комплексним реконструкцијама.

"На срећу, сви пацијенти су преживели и у добром су стању, потпуно излечени, отпуштени из наше установе“, навео је Стојичић.

Према његовим речима, пацијенти су лечени у Ургентном центру.

У исто време ми смо имали и пацијенте на Клиници за опекотине, тако да су наши тимови заједнички радили са колегама из Ургентног центра где су и лечени ови пацијенти. Свакодневно смо радили“, каже Стојичић.

Повреде код неких пацијената биле веома тешке

Пацијенти су примљени средином марта после велике трагедије и пожара у Кочанима у Северној Македонији.

"Они су транспортовани авионом Војске Републике Србије из Македоније до Београда. Ми смо их одмах примили и почели практично са лечењем истог тренутка. Неки су били у веома тешком стању, повреде су код неких биле и видљиве, код неких унутрашње, када су захваћена плућа, петоро пацијената било је на механичкој вентилацији“, објаснио је доктор.

Како је додао, сви пацијенти су били са тешким телесним повредама.

Када је почео поступак рехабилитације примљени су и психолози, односно психолошка подршка због пост-трауматског синдрома.

"Нема успеха без мултидисциплинарног приступа у лечењу опекотинских повреда. Као што сте рекли, од првог тренутка ту су укључени били и физијатри, започето је са рехабилитацијом, затим психолошка подршка која је неопходно и пружена је од самог почетка. Да не говоримо о сталном раду анестезиолога, бронхолога, пулмолога…“, каже Стојичић.

За већину ових пацијената неопходна је била трансплантација коже. Они су углавном сами себи били давалци.

"Код највећег броја пацијената урађене су аутотрансплантације коже, чиме је њихово лечење завршено. На срећу имали смо донације и користили вештачку кожу“, навео је доктор.