Од Вардара па до Триглава – како се славио Дан младости

Сваког 25. маја - од 1945. до 1987. године – у бившој Југославији обележаван је Дан младости. Доживотном председнику Јосипу Брозу Титу тог дана је предавана и штафета, која је месецима раније кружила земљом. Како је изгледала прослава, која је њена симболика и како је повезана са штафетама из периода Краљевине Југославије?

Дан младости је некада био општенародни празник са много приредби, слетова и завршном свечаношћу на стадиону ЈНА, где би Титу била уручена Штафета младости. Штафета се претходно, и по неколико месеци, носила по целој Југославији. Последња приредба на стадиону, док је Тито био жив, одржана је 1979. године.

Титов рођендан и десант на Дрвар

Тито је званично рођен 7. маја, али је 25. мај прихватио и славио као свој рођендан са омладином и народом.

Тај датум поклапа се и са десантом немачких падобранских јединица на Дрвар 25. маја 1944. године, када је Тито успео да се спасе.

Идеја о некад најпопуларнијој манифестацији у бившој Југославији потекла је 1945. године у Крагујевцу, где је Одељење за спорт и фискултуру осмислило масовну омладинску штафету која ће проћи широм Југославије, и то трчањем најуспешнијих омладинаца који носе Штафету младости.

Прослава на стадиону ЈНА

Централна манифестација увек је организована на тадашњем стадиону ЈНА у Београду, где су пионири, омладинци и припадници свих родова војске и морнарице изводили слет.

Штафета младости је полазила сваки пут из другог места и из друге републике, али је увек масовно дочекивана у свим градовима некадашње Југославије.

По правилу, штафету младости Титу су, уз пригодну честитку са жељама за дуг живот и добро здравље, уручивали најбољи омладинци и омладинке.

Како су изгледале штафете

Штафете су се углавном правиле од дрвета, али и других различитих материјала. Свака је била другачија и јединствена на свој начин.

Увек су у свом дизајну, поред осталих детаља, садржале петокраку звезду, па чак и буктињу на самом врху, као устаљени симбол Југославије. Уметници из читаве земље добијали су могућност да осмисле њен изглед.

У време док је штафета обилазила државу, вести су пратиле сваки њен корак и локацију, како би народ у било ком моменту могао да зна где се она налази.

Главни слоган сваког "Дана младости" гласио је покликом: "Ми смо Титови и Тито је наш!"

Ко је предао прву, а ко последњу штафету

Ношење штафете трајало је пуне 42 године, до 1987. године. После Титове смрти, штафету су примали председници тадашњег Савеза социјалистичке омладине Југославије.

Прву штафету 1957. године Титу је предао Мика Трипало, тадашњи председник ЦК Народне омладине Југославије и каснији високи функционер у Савезу комуниста Југославије. Са свих функција је смењен 1971. године.

После Титове смрти на завршној прослави Дана младости 1987. године, Рејмонда Брошај из Гњилана последњу штафету уручила је Хашиму Реџепију, тадашњем председнику ССОЈ-а.

Штафета и у време Краљевине Југославије

Кад кажемо штафета и слет, прва асоцијација је Тито, међутим, ношење штафете датира из периода између два светска рата, када су у Краљевини Југославији формирана Соколска друштва.

Осим што су вежбали на слетовима, организовали свечане академије и друге активности, млади "соколи" су носили и штафете.

Најпознатија соколска штафета ношена је 1935. године, од Сарајева до Опленца, када је пренет пламен ради паљења кандила на гробу убијеног краља Александра Првог.

"Хеј Словени" и штафета, две сличне судбине

Прослава Дана младости гасила се онако како се гасила и Југославија, а сличну судбину доживела је и химна "Хеј Словени".

Написао ју је у деветнаестом веку словачки песник и свештеник Само Томашик, али је убрзо постала симбол панславизма.

У предратној Југославији прихваћена је као химна Соколског друштва, а на соколском слету у Београду 1930. на дрвеним зидовима музичког павиљона били су исписани стихови и ноте "Хеј Словени".

Међу народима и народностима СФРЈ била је и остала једина химна, иако је тек 1977. године званично постала државна химна.