Таковска 10: Литијумски вилајет

Политика и(ли) наука – да ли је струка закаснила

Професор хидрогеологије Зоран Стевановић каже да се са стручном расправом у случају литијума и бора закаснило, пошто је Србија нека од природних богатстава, нажалост, захваљујући законима који су донети препустила странцима, који планирају коришћење наших рудних богатстава.

Најважније је да стручна расправа дâ квалитетне аргументе, каже Стевановић, али напомиње да научници не могу бити арбитри и да ће одлука бити политичка.

Професор рударства Динко Кнежевић је сагласан да је свака одлука политичка, колико год се инжењери трудили да кажу шта мисле.

”Код нас је јавност јако подељена, затрована је ситуација и врло је тешко причати без неке страсти која сигурно није добра за расправу”, сматра Кнежевић.

Професор физичке хемије Дејан Илић, који истиче економски аспект, очекује да ће доћи до једне политичке одлуке мотивисане финансијским и економским чињеницама, у складу са нормама и правилима која владају у Западној Европи.

Вера Дондур, такође професорка физичке хемије, подсећа да се за јадарит зна 15 и више година, и да се ни као наука ни као струка ни као економисти ни као политичари ни као правници нисмо окренули том проблему.

"Сад одједном хоћемо да га решимо преко ноћи у узбурканој атмосфери”, указује професорка, која је потпуно сагласна да је струка "у великом закашњењу”.

Заштита воде – највећи изазов

Ако би се рудник отварао у Јадру, прошао би кроз разне слојеве воде, што ће, према оцени професора Стевановића, представљати највећи проблем и највећи изазов целог пројекта, због чега он стаје на позицију која неће одобрити да се рудник отвори у овим условима.

”Суштина је следећа – студије и анализе које су предочене јавности на неки начин показују да би лепо упакован цео механизам могао да функционише, али се ту ради углавном о теорији. Ми имамо нажалост врло лоша искуства у нашој земљи са рударским пројектима, који су у реализацији и који су довели до озбиљног загађења животне средине на доста локалитета, највише на простору источне Србије”, наводи Стевановић.

Иако је сагласан са Кнежевићем да отварање рудника не би требало да представља већи технички проблем, упозорава да ће све друго што се тиче контаминације – рудничке воде које ће изаћи на површину и процесне технологије које следе да се руда преради – угрозити водни биланс у целом том простору и вероватно пренети контаминацију у правцу оних изворишта која су најдрагоценија у Србији за будуће генерације.

Кнежевић, када се ради о Стевановићевом поређењу са источном Србијом, одговара да су у питању различити временски периоди и да су данашњи стандарди заштите потпуно другачији.

Осим тога, додаје Кнежевић, то неће бити први рудник који се тамо налази, и наводи примере рудника олова и цинка Велики Мајдан, практично на обали Дрине, затим рудник Брасина, као и рудник у Братунцу са босанске стране.

”Не смемо заборавити да је у Лозници радила 60 година Вискоза, која је хемијска фабрика и није баш апотека ако ћемо поштено да причамо”, каже Кнежевић, оцењујући да хемијска фабрика није ништа мање опасна од рудника.

Илић сматра, када је реч о водама, да проблеми на другом месту не могу да буду разлог да се не рудари литијум, већ да проблеме са загађењем треба решити и у Источној Србији.

Сумпорна киселина – (не)решив проблем

Први и основни проблем, објашњава професорка, јесте велика количина сумпорне киселине која мора да се употреби да би се разложио јадарит и да би се у раствор превели и литијум и бор.

Упитана да ли је могуће направити тај процес у Јадру да би то функционисало, Дондур наводи да тај проблем није решен.

"Нити је компанија то решила, нити га је било ко на свету решио да потпуно може да раздвоји литијум од бора и да нема велики остатак бора у отпаду, у јаловини. То је врло велики проблем”, истиче професорка.

Илић, међутим, каже да су за један релативно мали рудник количине сумпорне киселине сасвим ограничене и да то уопште није проблем, пошто се она користи и у било ком другом руднику, акумулаторима...

Професорка напомиње да технологија није једноставна и да не може да надомести природне ствари.

"На садашњем нивоу развоја тог процеса он није стигао дотле да то може да изведе. Шта ми немамо, немамо сигурност да компанија располаже технологијом која даје поузданост тог процеса”, указује Дондур, наводећи чињеницу да се траже и нове методе у којима могу да се разложе минерали без сумпорне киселине.

Најбогатије извориште вода – када се једном загади, трајно се завршава са могућношћу експлоатације

Истичући приоритет заштите животне средине, Стевановић указује да се на том простору нешто низводније, на десној обали Саве у простору Мачве, налази најподесније и најбогатије извориште подземних вода, са резервама двоструко већим од количине потребне Београду.

”Од рудника Јадра до Дрине и одмах до простора у којем се улази у Мачву, једног ерозионог сужења, имамо само 13, односно 17 километара. Пренети загађиваче у тај простор, значи завршити трајно са могућношћу њихове будуће експлоатације, а оно је нама једно од изворишта у које гледамо у будућности да снабдева и највеће потрошаче. Оно има резерве вода које су двоструко веће него што је количина воде која је потребна Београду у овом тренутку, и с друге стране такође може да снабдева и друге потрошаче дуж долине Саве и на Војвођанској страни", објашњава Стевановић.

Подземне воде, упозорава, када се једном загаде, не могу лако да се поврате и да се изврши ремедијација.

Кнежевић: За заштиту од поплава плато висине четири метра на 220 хектара

Стевановић је указао на поплавни талас 2021. године, која иначе није била екстремна, када је управо на простору где би био рудник дошло до великог изливања реке Корените.

Према његовој процени, насипом висине између 1,5 и 3,8 метара, који је предвиђен пројектом, изузетно је тешко и компликовано бранити рудник.

Међутим, Кнежевић објашњава да се не ради о насипу, већ о подизању целог платоа на приближно четири метра у односу на постојеће стање, јер вода може да прође испод насипа.

Потврдио је, на питање професорке Дондур, да ће плато бити направљен на свих 220 хектара.

Стевановић пореди пројекат са изградњом бране на Дунаву узводно од Београда

Стевановић је истакао да никада не би дао сагласност на такву врсту пројекта, с обзиром на оно што се налази испод тога.

”То је као кад бисте ме питали да ли бих дозволио да се подигне брана на Дунаву узводно од Београда – ја бих рекао немојте молим вас, то може увек да буде изложено различитим врстама контаминације, диверзија”, каже Стевановић.

Када би гледали само теоретски, то што је у студији дато и када би се то заиста догађало тако у пракси, то би можда било могуће, додаје Стевановић, али истиче да је пракса једно, а теорија друго.

Навео је да би сваког дана 17 вагона превозило сумпорну киселину током 10.000 дана, колико је планирано да траје екстракција јадарита.

"То је једна опасност која константно виси над целим пројектом”, каже Стевановић.

Проблем са пројектом "Јадар", према оцени професорке Дондур, јесте везан и за изградњу индустријске зоне.

”Једна од главних и великих мана овог пројекта је уствари што је комплетна инфраструктура тренутно нула и што се прави индустријска зона на месту где је апсолутно неподобно да буде индустријска зона”, сматра Дондур.

Какве би гаранције стручњаци тражили

Професори су говорили и о гаранцијама које би евентуално тражили од ”Рио Тинта”, ако би се пројекат спроводио.

Стевановић каже да би теоретски тражио такве гаранције да би компензација штете која би евентуално настала била таква да "Рио Тинто” вероватно више не постоји и да банкротира уколико се догоди штета или акцидент који је могао да се предвиди.

Указујући на предвиђени период експлоатације од 40 година, каже да је сигуран ће акциденти да се догоде, поредећи ситуацију са слоном кога треба провести кроз стакларску радњу.

”Они такве гаранције не могу да дају. Они су на пуно места у свету изазивали акциденте и остављали штету”, наводи Стевановић.

Кнежевић напомиње да су гаранције ствар договора између државе и компаније и да су суштински сви параметри задани законом и правилницима.

"Ако би се фирма, ако би се рудник који ће дати гаранције свог пословања држао у границама које су дефинисане правилницима, од квалитета воде до квалитета ваздуха, до буке и свега осталог, заузимање простора, враћање простора првобитној намени, онда ту нема никаквих проблема да се то не произведе”, сматра Кнежевић.

Илић каже да треба повезати неколико домаћих стручњака из различитих области и да они треба да се договоре у принципу где су критичне тачке и на тим критичним тачкама треба радити.

"Све остало, имати гаранције и добити гаранције за нешто, ја мислим да је то једно писано слово на папиру, које ће да се одржи једно одређено време и када прође то време, онда престаје и та ако хоћете гаранција. Ако не поставите пројекат како треба, гаранција вам не користе ничему”, оцењује Илић.

(Не)постојећи стандарди за литијум

За њега би, додаје, било много примамљивије да се од почетка поставе добри и сигурни темељи, на којима треба градити.

Професорка Дондур је сагласна са професором Илићем да су темељи важни, али истиче да ствар и јесте у томе да они сада не постоје, да су стандарди непостојећи за литијум, који је у масовној производњи врло кратко.