Инклузија у школама - емпатију немају ни деца ни одрасли
Инклузија је у потпуности заживела у образовном систему Србије, судећи према извештају Заштитника грађана. У пракси, међутим, и даље има много проблема, негативних ставова и отпора. Један од проблема, на који указују и родитељи и наставници, јесте недовољна подршка и ђацима и наставницима и родитељима.
Усвајањем закона 2009. инклузивно образовање ушло је у школе на велика врата. После почетног ентузијазма, многи родитељи, због бројних проблема, своју децу с инвалидитетом пребацују у специјализоване школе.
Има и позитивних искустава. "Ја сам мама сад већ момка од 27 година са аутизмом који је прошао систем редовног образовања у Србији. Највише је то било захваљујући директорима, који су поштовали закон, и није било поговора, није се постављало питање да ли то дете треба да буде у одељењу. Када се то тако постави онда се и отпори некако савладавају“, рекла је Снежана Лазаревић из Иницијативе за подршку особама са инвалидитетом.
Две трећине ученика сматра да њихови другари којима је потребна додатна подршка ремете образовање.
"Наставници сматрају да је неопходан асистент у настави, да је неопходан рад са дефектологом за рад са децом, да је потребан стручњак који би усмеравао наставнике на који начин да спроводе инклузију током наставног процеса“, каже Драгана Радојевић из истраживачког тима Заштитника грађана.
На личног пратиоца за дете годинама се чека, жале се родитељи. Неке локалне самоуправе их уопште немају јер нису у стању да их финансирају.
"Један од проблема с којим се суочавамо из дана у дан и све већи и све присутнији - чињеница је да све мање и мање људи желе да раде као лични пратиоци. Није нама емпатија проблем само код деце, нама је проблем емпатија код одраслих“, каже Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
Заштитник грађана Зоран Пашалић тврди да нема назадовања у инклузивном процесу.
"Свако гледа из свог аспекта или свог угла. Зато је потребно да се одређено време уложи да би се неке промене усвоје, оне које су битне, а то је лични однос оних који се баве том децом, свакако и родитеља те деце и целог друштва - да се томе посебна пажња посвети“, каже Пашалић.
Једна од препорука надлежнима јесте да обезбеде финансијске и људске капацитете како би свако дете коме је потребна додатна подршка у образовању ту подршку и добило.
Коментари