Дечији бракови нису ромска традиција, проблем су сиромаштво и дискриминација

Из године у годину на овај датум чини се имамо готово исте закључке - бележе се бројни проблеми с којима Роми свакодневно живе, и по који помак у њиховом решавању.

Значајни датуми попут Међународног дана прилика су да се направи пресек стања. Ако погледамо Ромску заставу, на њој је и црвени точак који симболизује стално кретање - па докле су данас стигли припадници ромске националности у остваривању основних људских права?

- Када говоримо о томе докле смо ситгли у остваривању основних људских права, лична документа нам више нису проблем захваљујући пре свега раду здравствених медијаторски, али остали су други проблеми. Роми живе у нехигијенским насељима у којима нема струје и воде, насеља су нелегална и због тога немају ту могућност да се прикључе на водовнодну и канализациону мрежу, проблем дискриминације присутан, проблем приликом запошљавања, такође ту је и говор мржње.

Огроман проблем су и дечији бракови. Изнет је податак да се пре пунолетства уда чак 56 одсто ромкиња. Пре 15 године 16 одсто девојчица. Постоји сагласност и државе и стручне јавности да дечије бракове треба искоренити. Зашто то никако да се деси, који су конретни потези који треба да се повуку?

- Дечији бракови нису ромска традиција него су проблем сиромаштва и искључености. Оно што је потребно урадити јесте измена законодавног оквира, треба да променимо Породични закон и да се граница помери са 16 на 18 година јер до 18 година је дете, затим треба изменити Кривични законик да бисмо санкционисали починиоце овог кривичног дела јер то јесте кривично дело и треба изменити Закон о насиљу у породици. Такође треба радити на локалу и цео систем треба да ради на решавању ове проблематике на тај начин што ће се формирати локални тимови који ће се бавити превенцијом дечијих бракова. У тимове треба да буду укључени школа, центри за социјални рад, полиција, тужилаштво и наравно ромске женске организације и уопште ромске организације, не само женске.

Дакле, важно је зато што прекида се детињство, неповољно утиче на психо-физичко здравље, много је и принудних бракова, трпи образовање. Када погледамо то поље образовања, подаци кажу да само 7 одсто ромске деце старости до 5 година иде у предшколско; стопа завршавања средње школе је 61 посто, код девојчица 49 одсто. Како новије генерације Рома гледају на образовање и на који начин ићи ка бољој статистици?

- Млади Роми и Ромкиње завршавају средње школе и факултете и сада их већ имамо велики број, али је проблем наравно приликом њиховог запошљавања и ту је потребно користити афирмативне мере приликом запошљавања ових Рома који су завршили средње школе и високе школе. Такође, када је у питању основно образовање за девојчице треба обезбедити менторску подршку и стипендије за девојчице које би требал ода наставе своје школовање и наравно потребна је едукација наставног кадра да би се овај проблем решио, значи проблем постоји, али треба едуковати наставни кадар да треба да се баве овом проблематиком.

Када превазиђемо све те препреке и образовање и дечје бракове и дођемо до запошљавања, па пребродимо и дискриминацију, како стоје жене предузетнице Ромкиње. Невладин сектор се дуже од деценије бави и оснаживањем жена Ромкиња? Какви су помаци у њиховом запошљавању, која занимања најчешће бирају?

- Бибија Ромски женски центар већ дуги низ година спроводи пројекте економског оснаживања Ромкиња кроз запошљавање и самозапошљавање и то радимо у сарадњи са Националном службом за запошљавање. Значи занимања која су дефицитарна, девојке и жене иду на те обуке, па имамо фризера, педикире, маникире, књиговоткиње, језике, продавце, касире, сва она занимања која су у овом тренутку дефицитарна. Жене уписују ову своју вештину у Националну службу за запошљавање у свој индивидуални план и она им пружа могућност да се запосле. Бибија је за овакав један пројекат добила и награду Европске комисије где смо имали 560 Рома и Ромкиња који су прошли кроз наше радионице јер најпре радим са њима радионице о важности образовања и економског оснаживања, а потом они изаберу курсеве на које желе да иду који су и дефицитарни и то је могућност да се те жене запосле. Све жене су имале могућност и самозапошљавања на тај начин што су добиле опрему и могле су да раде у кућним условима.

Истраживање показује да половина грађана има предрасуду да Роми заправо и не желе да се запосле. Шта показују ваша искуства, колико им је важно да раде?

- Врло је важно да Роми раде и Ромкиње и није тачно то да не желе да раде, видимо каква је ситуација у иностранству, да већина Рома тамо ради и то је тај пример да овде имаом велики проблем са дискриминацијом приликом запошљавања, са разним говорима мржње када се Роми појаве да дођу да нађу посао, да траже посао, али није тачно да не желе да раде. Наши програми показују да већина Ромкиња која је завршила обуке или ради формлано или је самозапослена, али имамо бројку од око 150 Ромкиња које су формлано запослене.

Како бисте описали положај жена ромске националности?

- Ромкиње у Србији су нажалост вишеструко дискиминисане, њихов животни век је скраћен, оне у просеку живе 48 година, имају проблем са здрављем, са дечијим раним браковима и то јесте један проблем који се решава дуги низ година, и мислим да ће још дуги низ година проћи док се овај прблем не реши и искрено се. Надам да ће положај Ромкиња ускоро бити побољшан зато што имамо младе образоване Ромкиње које желе да раде, које се изјашњавају као Ромкиње и које хоће да помогну својој заједници у раду.