У Србији се скоро сваке недеље пријави нестанак тинејџера – зашто деца беже од куће и ко су такозвани предатори

Јасмина Kрунић каже да организација Астра већ 12 година има телефон за несталу децу.

“Оно што показују наши подаци – готово половина од свих пријављених позива, а за последњих 12 година их је било готово 5.000, односи се на децу које беже из примарних породица, из старатељских породица, хранитељских или из институција социјалне заштите”, наводи Крунићева.

Објашњава да је то опасно зато што када дете побегне и нађе се на улици, нађе се у другом окружењу од онога где би требало да буде, и постаје лак плен.

“Постоје људи који су такозвани предатори. То су људи који могу јако лако да наслуте нечију слабост, нечију рањивост и да ступе у контакт са тим дететом. Углавном траје један период придобијања поверења детета како би га касније лакше контролисали и експлоатисали”, додаје Крунићева.

Указује да поверење код деце најпре придобијају поклањањем пажње.

“Поклањање пажње, уважавање, поклони – третман какав то дете углавном нема. Одатле и креће проблем, јер деца се углавном окрећу ка неким другим изворима прихватања и комуникације када немају са ким да комуницирају, када се осете невиђено и када се осете фрустрирано, а врло често злостављано и изложено насиљу. И то је тај момент када дете крене да тражи около, а постоје људи који јако добро умеју да препознају тај момент да издвоје дете”, објаснила је Крунићева.

Наглашава да онда креће период прилагођавања, па уверавања да је дете најбоље и најлепше, да ће бити третирано најбоље на свету, па добија поклоне, затим буде вођено негде где жели.

“Тај процес се зове 'груминг' или успостављање поверења са дететом ради односа контроле која после води у различите облике експлоатације. Дакле, разним методама се успоставља контрола над том децом и онда се приморавају да буду сексуално експлоатисани, да буду принуђени да врше кривична дела, ситне крађе и друго”, додаје Крунићева.

Зашто деца беже од куће

На питање зашто деца беже од куће, председница Етичког одбора Kоморе социјалне заштите Ивана Милосављевић Ђукић каже да су различити разлози за то.

“Нека деца беже од куће да би себе спасила, зато што унутар њихове породице има пуно насиља и нека деца су директне жртве насиља, а нека деца гледају насиље свакодневно у својој породици и породица није некако безбедно место за њих и зато беже из своје куће. Неки други пак, адолесценти, беже из своје куће зато што долазе у сукоб са родитељима око постављања граница, сада њихове независности, где родитељи и деца немају исту перцепцију шта је то независност”, наводи Милосављевић Ђукићева.

Наводи да управо око тога често дође до свађа и сукоба између родитеља и деце.

“Деца мисле да је независност слобода од родитељског ауторитета, док родитељи виде независност као преузимање одговорности деце. Ту дође до сукоба и честих свађа, тако да деца у том узрасту знају да побегну од куће и када су јако љути на родитеље који их не пуштају да излазе, не пуштају да се друже са својим вршњацима, да одлазе на журке или на нека друга места”, додаје Милосављевић Ђукићева.

Постоје случајеви када деца и више пута беже од куће. Милосављевић Ђукићева наводи да социјалне службе онда воде рачуна о тој породици.

“Поготово када је то већ регистровано, када су деца била у полицији и када полиција пронађе дете. Укључи се увек центар за социјални рад, мобилни тим центра излази на терен, одлази у полицију и тамо разговара са дететом зашто је побегло од куће и да ли жели да се врати кући. Има деце која одбијају да се врате кући када буду пронађена и онда центар тражи алтернативне решења где ће дете бити смештено, да ли ће то бити у оквиру сродничке породице, хранитељске, установе социјалне заштите, док не процени потребе породице и детета и док центар не утврди шта се тачно дешава у тој породици па је дете због тога побегло”, објашњава она.

Ко је више угрожен – девојчице или дечаци

Говорећи о томе ко је угроженији – девојчице или дечаци, Крунићева каже да статистика показује да је то уједначено, али да ипак мало предњаче девојчице када су у питању позиви за несталу децу.

“Kада је у питању трговина људима, дакле када већ дође до експлоатације, ту дефинитивно предњаче жене и девојчице”, додаје Крунићева.

Истиче да као друштво морамо да радимо на превенцији, јер је то једини начин да се све то спречи.

“Ни Србија, али ни богатије земље не могу да осмисле и да пружају континуирано адекватан број услуга како би се неко који је већ искусио одређен облик експлоатације, занимаривања и насиља, опоравио од тога. Дакле, ми средстава и капацитета за то немамо. Једино што можемо да радимо је да уложемо средства у превенцију. А превенција значи отварање четворо очију, добра комуникација, отворена комуникација између институција ако говоримо о систему, али и да покушамо да ми градимо међусобно другачије односе, да препознамо шта се дешава у нашој примарној породици, шта се дешава око нас и да просто не затварамо очи, да не скрећемо поглед од тога”, поручује Крунићева.

Одговарајући на питање шта треба да учимо децу и када да почнемо да причамо са њима, Милосављевић Ђукићева каже да треба од малих ногу.

“Треба од најранијих дана, још од вртића, да почнемо да разговарамо са децом и да их учимо. Као што их учимо ризицима у саобраћају, тако би требало да их учимо које су то ризичне ситуације када се они нађу или сами на улици, или су се изгубили, коме да се обрате, ко су људи који могу да им помогну, да је то некад полицајац на улици, касније када постану старији адолесценти да су то центри за социјални рад, педагошко-психолошке службе у школама, учитељи, наставници да се обрате уколико имају неки проблем, а да их не решавају сами”, наводи Милосављевић Ђукићева.

Напомиње да деца некада импулсивно реагују и одлазе на улицу тако што су љута и могу да упадну, спашавајући себе, у још веће невоље.