Црква и вештачка интелигенција – благословено је, међутим...

Назовимо га Верољуб, иако се не зове стварно тако. Реч је о човеку који је дубоко у вери. Редовно пости, литургију недељом не пропушта и причест му је врло важна. Редовно се исповеда и саветује са својим свештеником. 

Ипак, Верољуб добија посао на нафтној платформи усред морске недођије. Црква му неће бити близу, па тако дуго неће моћи да се причести, ни исповеди, међутим... једном приликом када није био на литургији током великог празника, знао је да на телевизији може да прати пренос и годило му је да бар на тај начин буде присутан.

Верољуб је савремен човек, домете технологије добро познаје. Занимљиве су му могућности виртуелне реалности и вештачке интелигенције. Начуо је савете који се дају у прилици када човек није близу цркве. Рецимо, да ће потреба за близином црквене духовности, а немогућност физичког присуства довести до снажнијег доживљаја наредним присуством. Али Верољуб се пита може ли да буде близак вери користећи се технолошким иновацијама.

Различити су приступи међу свештеницима у Српској православној цркви у истраживању теме православља и технолошких иновација.

На пример, “Дигитални рубикон”, књига протојереја др Оливера Суботића бави се утицајем вештачке интелигенције на савремени свет, а кроз увид парохијског свештеника и стручњака за информационе технологије.

Свештеник Ненад Илић пише футуристички роман “I-SKY” бавећи се виртуелном реалношћу кроз белетристику. Пише о животу ван реалности физичког света, а који ствара свет без страха од смрти у утопијско-дистопијском универзуму.

Докторанд Богословског факултета, на тему “Виртуaлни свет, као изaзов савременој православној антропологији”, јереј Стефан Јовановић увиђа потенцијал алата које нова технологија пружа, али изржава опрез у раду са технологијом да, како каже, не бисмо изгубили пуноћу живота.

(Не)могућа практична примена у православљу

Потребно је открити где може да помогне вештачка интелигенција, каже за РТС свештеник Стефан Јовановић, јереј млађе генерације Српске православне цркве.

"Посматрамо све технологије, па и оно што би у виртуелној реалности могло да се прихвати”, објашњава отац Стефан.

Теоретски, нека врста OpenAI-а би могла да, у свакодневним пословима цркве, буде корисна, али највећи проблем је сугестивност која је део рада са вештачком интелигенцијом, наводи свештеник. 

“Када не би била толико сугестивна, апсолутно би могла да користи цркви за логистику. То јесте нека примена", закључује.

Подсећа да не треба заборавити на чињеницу да се не ради о природној интелигенцији, већ о коду који је неко створио, а који може да "учи" и фукционише попут синапсе у човековом мозгу.

Разговор са једним од OpenAI сервиса довео нас је до сличних изјава које је отац Стефан Јовановић навео у разговору за РТС – може се рећи да су сагласни о могућностима и ограничењима приликом употребе вештачке интелигенције као алата у православљу.

Границе технологије

Отац Стефан наводи да су духовни савети најчешћи разлог због ког се људи обраћају цркви. Каже да такве одговоре вештачка интелигенција не може да пружи.

За духовне разговоре неопходан је сусрет две личности, зато што су тај сусрет и сам разговор већ подигнути на други ниво, сматра саговорник РТС-а.

“Када би то била папиролошка ствар, па неко тражи крштеницу, неко тражи венчани лист из цркве или тако нешто, и онда да му помогне неки четбот који би радио. Условно, то не би требало да буде проблем, он само олакшава посао. Тако не би био потребан један човек који би био задужен да ради, него би то могао да ради тај четбот”, објашњава докторанд Богословског факултета.

Отац Стефан се осврнуо на компанију "Неуралинк“ Илона Маска која је недавно, како се наводи – успешно, први пут, уградила човеку један од својих бежичних чипова, а са циљем да помогне људима са сложеним неуролошким стањима.

Објашњава да су могућности које технологија пружа разлог за већу опрезност, регулативе и да је важно да људи који развијају технологију буду од поверења.

“Све што је на корист човеку, поштује његову слободу, част и достајанство – благословено је”, објашњава отац Стефан домете где вештачка интелигенција може да се искористи.  

Причешће у виртуелној реалности

Причешће је врхунац заједнице са Господом у хришћанству, а како да се причести особа која прати пренос литургије, пита се отац Стефан у разговору за Сајт РТС-а.

"Долазимо до питања шта причешће значи. Причестити се нечему – коме се причешћујеш? Причешћујеш се Христу. А како? Узимаш тело и крв, дакле материју", објашњава да није могуће узети тело и крв ако човек није материјално присутан.

Ипак, наводи да у појединим ситуацијама, попут молитве, може бити благотворно чак и присуство путем преноса уживо.

“Уколико човек није у могућности да присуствује литургији због болести или зато што се налази на нафтној платформи усред мора, онда је боље да присуствује молитви током литургије једним кликом на телефону или телевизору, него никако”, каже отац Стефан.

Објашњава да то не може да буде суштинско присуство, јер не чини пуноћу духовног живота за који је потребно да се физички налазимо у цркви.

Треба напоменути да црквена пракса јесте и одлазак свештеног лица код човека који изискује такву потребу. 

Погрешан је став – “Свест је оно што сам ја, а моје тело је само додатак”, јасан је отац Стефан.

Наводи да је то погрешно, зато што је човек интегрално биће – дух, душа и тело, сва друга објашњења би била редуковање човека.

“Нисмо само духовна бића. И Христос се оваплотио у телу, Христос је васкрсао у телу. Ако нам тело није потребно, зашто чекамо васкрсење? Зато приликом причешћа ми једемо и пијемо Христа”, објашњава отац Стефан.

Исповест у виртуелној реалности

Ни исповест не може да се обави путем интернета већ треба да буде догађај и доживљај, каже отац Стефан.

“Баш у неком недостатку присуства, времена, и тако даље. Боље је и овако се чути и попричати, него никако не попричати са духовником”, додаје да када дође тренутак да човек заиста хоће у потпуности да оде да се исповеди – "то заиста буде конкретно сусретање".

Изричит је да потпуна и целовита исповест путем виртуелне реалности није могућа.

"Виртуелној реалности фали могућност да и телесно присуствујеш. Али, чак и да направе могућност да кроз сензоре ми осетимо као да смо присутни, то и даље није то – јер нисмо стварно присутни", стриктан је свештеник.

Отац Стефан објашњава да осећај да смо физички присутни и чињеница да јесмо физички присутни – нису иста ствар.