Данас се слави Свети Сава – свечане академије у Београду и Скопљу

Свети Сава је рођен као Растко Немањић. Био је рашки племић из владарске породице Немањића, утицајни дипломата, први српски просветитељ и архиепископ аутокефалне српске Жичке архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник.

Сматра се једном од најзначајнијих личности српске историје и оснивачем српске цркве која га слави као свеца. 

Сматра се, такође, зачетником српске средњовековне књижевности, стога је и заштитник просветних установа.

Биографија Светог Саве

Рођен је 1169. године као најмлађи син српског жупана Стефана Немање. Световно име било му је Растко. Рођен је у Дежевској долини, као и сви српски краљеви и два цара лозе Њемањића која је заокружила српску средњовековну државност и поставила темеље културе и духовности.

Легенда каже да је Стефан Немања у Дежевској долини боравио када није ишао у војне походе или бранио границе жупаније. Анастасија је ту родила све шесторо деце.

Одрекао се световног живота и замонашио веома млад, око 1192. године, на Светој Гори, у руском манастиру Свети Пантелејмон.

У Србију се вратио 1208. године да потпуно измири завађену браћу. Бавио се просветитељским радом преносећи основне верске и световне поуке.

Иза себе је оставио више писаних дела. Најзначајнија су "Житије Светог Симеона", "Kарејски типик", "Хиландарски типик" и "Студенички типик", као и "Законоправило".

У Никеји је 1219. од византијског цара Теодора Ласкариса и васељенског патријарха Манојла и Харитопула издејствовао аутокефалност српске цркве и српску архиепископију.

Умро је у Трнову 25. јануара 1236. године, на повратку са ходочашћа у Јерусалим, после једне дипломатске мисије за бугарску архиепископију.

Према записима из тог времена, глас о смрти Растка Немањића стигао је у Србију 27. јануара, па се у СПЦ на тај дан служе литургије.

Његове мошти су из Трнова пренете у Србију и сахрањене у манастиру Милешеви 1237. године.

Савин култ је у народу био јак због чега је у време Банатског устанка, 1594. године, велики везир Синан-паша наредио да се мошти Светог Саве однесу из манастира Милешеве и спале у Београду, на Врачару.

Празник Свети Сава је установљен за школску славу 1840. године, на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу.

После полувековне забране, 1990. године поново се обележава као школска слава.

Нарочито ревносно Светог Саву празнују сточари из разних крајева.

Веровања и обичаји

У многим крајевима се овај празник прославља врло свечано и пре њега се постило седам дана.

Многе занатлије у Србији сматрале су Светог Саву својим заштитником и узимале његов дан за еснафску славу. Уз то, и пастири су га сматрали својим заштитником, па су многи обичаји везани за данашњи празник у вези са вуковима и стоком.

Постоји много народних веровања у вези са Савинданом, међу којима и то да ако на Светог Саву грми, десиће се важни догађаји.

Још једно веровање каже и да се пред овај дан стока не сме терати у шуму јер ће иначе све пострадати од вукова.

Уз то, данас ништа не би требало радити оштрицама и сечивом како би вуковима чељусти остале склопљене. Веровање налаже и да жене данас ништа не треба да боје у црвено како вукови не би поклали стоку.

Име Светог Саве носе многи топоними, као што су Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук, Савино почивало.