Необични погон у Миријеву, од празних паклица цигарета праве папир

У "Нашој кући" влада радна атмосфера. Никола, Милош и Стефан производе папир од искоришћених паклица цигарета, док остали припремају материјал.

Стефан Лазаревић каже да је његов посао на преси за папир који га тако припремљеног предаје Милошу и Николи.

"Кад Никола не може, ја се бавим усисивачем. Мора да се усисава одређен број пута да би се добио добар и квалитетан папир", додаје Лазаревић.

Јована Боснић рукује машином и ситни разне паклице. 

Удружење "Наша кућа" 16 година особама са сметњама у развоју пружа могућност да раде и зараде. Производе кесе за продавнице, пекаре и апотеке, картонске кутије за кетеринг. 

"Они тачно знају када се ради, када је пауза за кафу, сок, кексић, када се поново ради, када је шетња, то је некако устављена прича и они радо долазе јер им овде прија", наводи Аница Спасов, директорка Удружења "Наша кућа".

Истиче да су особе са сметњама у развоју ту нашле своје друштво и могућност да се доказују. "Они знају да нешто раде, и да то што ураде, вреди. На крају месеца добијају надокнаду у зависности од тога колико раде, два до четири сата", каже Спасовљева.

"Прија ми овај посао да радим, много се осећам корисно јер могу да радим, и што могу да испуним дан и своје слободно време. Осећам се корисније када нешто радим, није добро да седим у кући", каже Стефан. 

"Наша кућа" није једино место које помаже онима са сметњама у развоју. У креативној радионици у Чубурској 12 праве се цегери, шоље и мајице, а у кафићу "Звуци срца" служи се кафа припремљена са много љубави. Анђела Крушић већ четири године овде има разне задатке. 

"Будем конобар, или шанкер, или чистим столове, зависи шта ми се каже. Често када ми Вања која је овде инструктор каже шта да радим ја то увек урадим", истиче Анђела.

Осећај једнакости и припадања друштву

Сашењка Мирковић из хуманитарне организација "Дечје срце" наглашава је пре свега важно да особе са сметњама у развоју буду једнаке са другима, да су запослењем и радним ангажовањем добили шансу да они и себе виде као и све остале пунолетне чланове друштва.

"Нормално им је да раде и имају своје колеге, радно време, ту је њихово право задовољство. С друге стране, задовољство родитеља се види управо у томе што негде од самог рођења имате осећај да вашем детету ће стално бити потребна помоћ, да ће стално бити завистан члан друштва и онда кад управо заврше основну у средњу школу и када дођу до оног стадијума ‘аха, е шта сада’, деси се она најбоља ствар, да се и њихова деца запосле", указује Мирковићева.

У Београду нема много места где би особе са сметњама у развоју могле да покажу шта умеју. Зато у "Нашој кући" кажу да би свака општина требало да има по неколико оваквих удружења.