Прерада воде јесте трошак, али и прилика за зараду - професор Илијевић открива како

Из септичке јаме у цистерну, а из цистерне у реку. У 10 ујутру, за мање од 10 минута, испод Панчевачког моста испражњено је пет цистерни пуних фекалија.

РТС је контактирао десетак приватних фирми које се баве пражњењем септичких јама, али све су имале исти одговор – не желе пред камеру. У телефонском разговору приватници кажу да највише зову грађани који живе у периферним општинама, јер немају канализацију. Цена услуге се креће од 2.000 па до чак 25.000 динара.

То је једино место у Београду где се празне септичке јаме. Зато није решење ни да буде затворено. Еколошки гледано, био би то још већи проблем, јер би власници цистерни онда истакали где стигну.

"Сада овде нема никакве контроле упуштања отпадних вода града Београда. Значи могу да буду индустријске воде, воде са опасним отпадом, а могу да буду и фекалне из домаћинства", каже Зоран Јанковић из Удружења Еко–панчевачки рит.

Истакање фекалија у реке је устаљена пракса. У Закону у водама јасно стоји да је забрањено одлагати штетан материјал и отпад који може да наруши квалитет воде. Вероватно због тога што деценијама не постоји друго решење, нити место, не зна се да ли је неко за ово кажњен. Приватници на својим камиона имају исписане и бројеве телефона и име фирме, што можда значи да ипак раде легалан посао? Градска чистоћа, такође, пружа ову услугу. Међутим, како то раде, где и колико често, од њих нисмо добили одговор.

Многа насеља у Београду немају канализацију

Велики број насеља у Београду нема канализацију, па је то једини начин да се септичка јама испразни. Међутим, постоји још једно место где се фекалије испуштају – петнаестак километара од Панчевачког моста у Ковилову.

Свега неколико фирми то ради и тврде да имају уговоре за то. Празне септичке јаме из неколико насеља на левој обали Дунава. Колектор припада Агроиндстријској корпорацији Београд и редовно се чисти у складу са законом, кажу у овом предузећу. Ни ту се вода не пречишћава, уклања се само чврст отпад.

"Прошле године је направљен уговор са предузетницима, ради терета камиони би требало да иду преко Пупиновог моста што би повећало цену услуга предузетника према домаћинствима и онда је нађено решење да та четири предузетника упмпавају отпадну воду овде ближе", наводи Јанковић.

Не иде отпад директно у Дунав, него се цревом фекалије испуштају 10 километара даље, у заштићено природно подручје Бељарице. Пре два месеца овде је нађено 20 угинулих лабудова. Узрок смрти није званично саопштен.

"Тренутно вода овде не тече, вода једино у овом каналу тече сваке четврте, пете године када је Дунав велики и када направи свој ток да би се то чистило", наглашава  Александар Врговић из Котежа. 

Затварање ова два места није решење вишедеценијског проблема. Фекалије би се испуштале у канале, њиве, шуме и штета би била већа. Потребно је системско решење. Београд је једина престоница у Европи која нема систем за прераду отпадних вода. Постројења за прераду отпадних вода коштају више стотина милиона евра. Једно такво је планирано у Великом селу. Београду је потребно пет таквих фабрика. Док се то не уради - иста слика сваки дан.

Професор Илијевић: Београд једина престоница која не прерађује отпадне воде

Професор Хемијског факултета Констатин Илијевић каже да је Београд једина престоница која не прерађује отпадне воде.

“Други еуропски градови су то видели као обавезу не само према животној средини, него и према нашем здрављу“, додаје Илијевић.

Ипак, наводи, мало је лицемерно прозивати људе који своје септичке јаме празне у реку, када су сви грађани Београда то раде.

"Фекалије из наших домова, из мање више свих домаћинстава у Србији, на исти начин иду само кроз једну много већу цев и уливају се у Дунав. Оно што је срећа нашег географског положаја у Србији, то је да је Дунав јако велика и моћна река и он има потенцијал да већи део тог загађења апсорбује и да то не направи неку већу катастрофу", каже Илијевић.

Међутим, наводи да су у истраживањима на Хемијском факултету утврдили да се неки утицај ипак види. "У тим мерењима која су анализирана је уочен пораст загађења непосредно након Београда и других великих градова", додаје професор.

Истиче да квалитет наших река зависи и од годишњег доба.

"Тако да он се мења, али оно што је чињеница је да врло често залази у трећу и четврту категорију", каже професор.

На питање да ли тако прљава вода, треће или четврте категорије, значи да није ни за купање, утиче на квалитет поврћа и житарица које се неретко наводњавају управо из канала Дунава, професор каже да то зависи са ког места се узима та вода.

"Са друге стране, зависи и од природе загађења. Прати се десетине параметара и ако су у питању неки нутријенти или присуство микроорганизама, та вода није безбедна за људску употребу ни као пијаћа вода, ни за рекреацију, али се уз неку минималну прераду или без прераде може користити за наводњавање", објашњава Илијевић.

"Прерада воде нуди многе прилике за зараду" 

Поручује да прерада воде јесте трошак, али истовремено та прерада воде нуди многе прилике за зараду.

"Зависи од тога како се постави тај поступак и која се технологија користи, али ми заједно са тим отпадом заправо у Дунав испуштамо јако пуно ресурса. Рецимо, ви испуштате са вашом канализацијом водом топлоту. Та топлота може да се сачува, да се искористи за производњу енергије, за грејање и тако даље. Друго, ми испуштамо велику количину нутријената. Азот, фосфор и тако даље. Дакле, све то што са њима одлази и што се мора накнадно ђубрити, ми испуштамо то у наше реке, језера и друге воде и то ту представља загађење", наглашава Илијевић.

Истиче да за то постоје решења и да имамо довољно стручњака да се то примени.

"Значи, само неко мора да донесе одлуку и да каже сада је крајње време да инвестирамо у те пројекте, у та постројења и то не зато да бисмо се им хвалили како би нам се прикључили тој породици градова, него зато што од тога стварно зависи и наше здравље и квалитет животне средине", закључује Илијевић.