Лекције из медијске писмености – критички преиспитујте, саслушајте и другу страну приче

Не треба слепо веровати медијима, већ треба размишљати својом главом – критички преиспитати пласирани садржај, основа је медијске писмености, указује наша саговорница.

"О свему о чему се обавестимо из медија, требало би да се обавестимо из више њих. Морамо да имамо у виду и ко је власник тог медија, као и да ли је власник повезан политички и економски“, објашњава новинарка Тамара Скроза.

Према њеним речима, требало би да знамо како изгледа и структура новинарских прилога, а каква је реалност. 

"Користе се једнострано пласиране информације. У 90 одсто медија немате две стране, али ни покушај налажења друге стране“, указује Скроза.

Приче пролазe испод радара

Није страно ни у свету ни у Србији, да власти, објашњава Скроза, ангажују стручњаке који пласирају теме у медијском простору, постојеће усмеравају на одређени начин, и тако не само грађанима него и новинарима бацају коску, док неке важније за јавност приче пролазе испод радара.

"Знати зашто се и како тема заврти и шта стоји из ње, питања су од милион долара. То је виша наука, више није писменост, то је медијски универзитет. У медијима је све огољено и просто, али на нивоу тога које се теме пласирају. Морате да знате комплетну дневнополитичку сцену", прича Скроза.

Истиче и да "медијска машинерија која стоји иза пласирања иза лажних тема, била је иста у време свих власти и у земљи и свету. "То је глобална појава. Иза ње стоји једна пи-ар и маркетиншка машинерија, спин доктори“, каже Скроза.

Више од знања

Појаву да смо склони да се окрећемо медијима у којима су нам садржаји и ставови блискији, примећује професорка ФПН и новинарка, напомињући да медијска писменост подразумева и више од знања ко држи диригентску палицу док шаље информацију и с којом намером је шаље.

"Медијска писменост значи и да не будемо верујући грађани у оно што нам је блиско и слично, већ да саслушамо шта би можда могло да буде и на другом полу, који нам је идеолошки или било како другачије супротстављен", каже професорка на Факултету политичких наука у Београду Милица Кулић.

Додаје да се дешава да другу страну "негирамо, често демонизујемо, као и да нам постаје практично непријатељ а да ништа од њихових аргумената нисмо чули".

Кокетирање с другом страном

У медијима се, сматра Кулићева, често кокетира с другом страном у причи да би се постигао утисак како чујемо супротно мишљење, а заправо оно то није.

"Друга страна не мора да значи изједначавање крајњих полова по питању, како се то у теорији врло вулгарно каже – минут Хитлеру или Јеврејима. То је потпуно неприхватљиво. Друга страна значи да из неког друштвеног спектра пустите мишљења у животе, да видите који су аргументи некога ко апсолутно не размишља као ви", наводи она.

Најпре треба размислити о томе да се комуникационо поље доведе у ред, па онда се бавити знањима и вештинама из медијске писмености, став је социолога.

"Ако поредимо писменост и вештину пливања, медијска писменост би била попут вештине пливања у реци. Није лако као у језеру, морате да избегавате вирове и струје не бисте ли одржали правац. Када наиђе бујица, добро је било коју вештину пливања да поседујете или пак медијску писменост када имате бујицу информација", каже социолог Далибор Петровић. 

Бујица дезинформација на интернету

Надлежни, институције и тела, треба да раде свој посао, каже Петровић, да од бујице, под којом подразумева најпре дезинформације и неотварање простора за другу перспективу, направе миран ток.

"Када уредимо медијску сферу у којој су мејнстрим традиционални медији, када ту бујицу која носи и камење и дрвеће на пливаче, умиримо и уредимо, можемо да се бавимо бујицом на интернету, засебним барама", прича Петровић.

Медијској писмености лекције се могу пронаћи на једном месту, иако урађене за одређене циљне групе, доступне су свима, и вреди имати та знања, напомињу у Министарству информисања. 

"Приручници могу да се нађу на www.medijskapismenost.com. На тој страни се налази приручник који је израђен за наставнике, стручне сараднике и васпитаче, као и за бизнис, јавну управу и родитеље“, указује Маја Зарић из Министарства информисања и телекомуникација.

Увођење предмета у школама

Медијска писменост део је прописа и Медијске стратегије. 

"Медијска писменост у Србији мери се од 2021. године. Показује да се у протекле три године индекс помера ка бољем. Налазимо се на индексу 3,97 од шест, који подразумева више индикатора – од медијске писмености грађана до правног оквира, преко пројеката, активности и ресурса“, каже Зарићева.

Медијска писменост има место у образовном систему кроз поједине предмете и лекције. Поједини стручњаци су уверени да је важно да се уведе као засебан предмет, можда и обавезни, јер деца у раном узрасту улазе у свет медија и требало би их научити како да се заштите и да критички размишљају.