Прво треба да чујемо и слушамо дете, па тек онда да разговарамо

Педагог из београдске Гимназије "Свети Сава" и члан Тима за психолошке кризне ситуације Наташа Стојановић рекла је, гостујући у Дневнику РТС-а, да је тешко ових дана радити у школи и да су сви погођени, и деца и они који раде са њима.

"Мој најјачи утисак у четвртак после трагедије био је мук у школи. Као да никог није било, такав смо доживљај имали. Нема оног пуног жамора, смеха, радости деце типично за сваку школску средину“, рекла је она.

Четвртак и петак су били јако тешки, од јуче се полако враћамо у редовне токове, наставници су са децом, праве договоре, ближи се крај школске године, ослушкују шта је њима у овом тренутку најважније и на који начин желе да тај наставни процес тече, напомиње Стојановићева.

Да ли деца имају свест о томе шта се догодило

Стојановићева каже да у некој мери сва деца имају свест о томе шта се догодило, велика је разлика између мале и, условно речено, велике деце. "Радим са адолесцентима, са ученицима од 15. до 19. године, и те како имају свест и желе о томе да разговарају“, рекла је Стојановићева, додајући да јако мала деца немају о томе свест.

"Деца нешто чују, немогуће је да било ко буде поштеђен било какве вести, у кући се о томе прича, али другачији је приступ малој деци која су у вртићу. Разликује се приступ, а посебно другачије разговарамо са средњошколцима“, подвукла је Стојановићева.

Шта децу мучи

Према њеним речима, деца која долазе на разговор су анксиозна, узнемирена, потребан им је разговор, имају потребу да врате осећај сигурности, плаше се од оног шта може да се догоди.

"То је задатак свих нас који радимо са децом, не само у школи, да о томе што више разговарамо и да им вратимо тај осећај сигурности и да их вратимо у дневне рутине“, рекла је Стојановићева уз напомену да сви деци треба да дају осећај сигурности, почевши од породице. Додаје да морамо да разумемо и страх родитеља за безбедност деце, у школи морамо да им враћамо поверење.

Да ли се деца стиде да дођу код психолога

Стојановићева каже да се неки стиде, и да у школи у којој ради има више од 900 ученика, те да неки теже долазе на разговор.

"Када дођу, они отворено желе да причају о томе шта их мучи. Ових дана разговор почиње око ове ситуације, а онда уђемо у личне приче. Ово је прилика да деца препознају школу као место где могу да добију одговоре и на овакву врсту питања“, каже Стојановићева.

Који је узраст најкритичнији

"Сви су критични на свој начин. Са малом децом се другачије ради. Адолесценти имају способност да јасније вербализују шта је то што их мучи, они на дубљи начин посматрају цео проблем“, каже Стојановићева.

Одговарајући на питање колико децу треба штитити од свих вести, Стојановићева каже да треба пратити дете шта све чује, али их треба штитити од свих тих вести које се стално шире, када то дође до њих, треба им појаснити.

Говорећи о томе шта је другачије код девојчица у односу на дечаке, Стојановићева истиче да је, ако се мисли на тренутну ситуацију, иста туга, тежина, бол и страх, али да то испољавају на различите начине.

Девојчице лакше плачу, деца поготово имају потребу за загрљајем, грле се, дечаци теже плачу, али на лицима се препознаје колико их је све погодило и осећања су подједнака у смислу тежине, објаснила је она. 

Како убедити дете да дође на разговор ако има проблем

Стојановићева је рекла да није добар пут убеђивања детета. Важно је да детету створимо простор сигурности, и да са њим градимо однос. 

Према њеним речима, школа мора да пружи осећај сигурности и да детету покаже да јесте место где може да се разговара.

"Некад има највише поверења у разредног старешину, некад у свог наставника, проналази особу са којом жели да разговара. Мали број деце не жели ни са ким да разговара", додала је она.

"Поента је у томе да градимо однос поверења, да видимо дете, то је суштина, која отвара тај простор за разговор", каже Стојановићева. 

Напомиње да се често ових дана чује – разговарајте са децом, "поента је да чујемо дете, да не видимо дете онаквим каквим ми желимо да оно буде – него да чујемо какво оно стварно јесте".

Пре свега да их слушамо а онда започиње разговор. Неке родитеље иритира што се прича све време да се разговара са децом, каже Стојановићева. 

Који је канал да се деца удаље од друштвених мрежа

"Треба пратити шта све дете чује, шта прати на друштвеним мрежама и о свему томе разговарати с њим“, каже Стојановићева. 

Сигурно да треба контролисати у неком смислу, рекла је Стојановићева, али не у смислу да се детету узме телефон, па  контролишете шта све ради, али треба разговарати о томе које мреже користи, шта га узнемирава, не треба да постоје табу теме. 

Да ли деца треба да буду ових дана у школи

Стојановићева каже да је ово ситуација која нас је први пут задесила. "Имали смо искуства у школи, деци је подједнако важно да буду у групи својих вршњака, ми смо социјална бића, они заједнички тугују, поред породице, не треба да се врши притисак на децу, има деце која неће моћи да крену, има оних који једва чекају, има родитеља који се плаше да их пусте у школи, све треба испоштовати“, каже Стојановићева. 

"Школа треба да отвори своја врата за све који су спремни да дођу. Пратиће се потреба деце и у складу са тим правиће се планови, корак по корак на који начин ће се са њима радити", закључила је Стојановићева.