Хирург операцију има у прстима, а патолог дијагнозу у оку

Појам патологија, па самим тим и њено значење, потиче из старогрчког језика и у преводу значи – наука о болу или патњи.

Патологија је врло широка област која се бави променама у органима, ткивима и ћелијама које настају као последице болести. Називају је и мостом између науке и медицине. Патолози раде у болницама, медицинским лабораторијама, школама и на факултетима. 

Професорка Медицинског факултета у Београду Јелена Сопта за Интернет портал РТС-а открива да патолози нису "гледачи плочица", јер на ткиву не пише дијагноза. Такође, наглашава да се болест не понаша по правилима и да временом мења свој ток.

У природи човека је да тражи кривце за своју тугу, бол и патњу, а најлакше је, да када је здравље у питању, то буду лекари, рекла је др Сопта. 

Они могу да подучавају или спроводе рад и истраживање у лабораторијама. У медицинској патологији, иако патолози немају своје пацијенте они спроводе лабораторијске тестове на пацијентима других доктора. Ови тестови се раде на ткиву, секретима и другим узорцима како би се открило да ли болест постоји, у којем је стадијуму и како ће се развијати.

Патолози такође предлажу могуће терапије за лечење. Често присуствују операцијама које захтевају брзу анализу узорка ткива за које се сумња да је оболело. 

Поред савремене опреме и коришћења реагенаса, подједнако је важан и тим стручњака – патолога. Да ли је људски фактор незаменљив у припреми ткива и патолошкој дијагностици?

Патологија је, данас, једна од медицинских грана које се најбрже развијају. Она је одавно превазишла концепт морфолошке медицинске дисциплине. Савремена патологија подразумева анализу морфолошких критеријума ткива и ћелија,  али и интерпретацију веома сложених молекуларних техника.

За такву анализу биопсијског и аутопсијског материјала потребан је високостручни кадар који подразумева тим кога чине едуковани лаборанти, профилисани молекуларни биолози и високоспецијализовани патолози. Као и у свакој другој делатности, најсавременија технолошка достигнућа су само мртве машине, које не значе ништа уколико их не користе едуковани стручњаци.

Зато се патолози перманентно усавршавају и стално обогаћују своја знања ради прецизне, поуздане и правовремене дијагностике.

Како до прецизне, поуздане и брзе дијагностике?

Постоји више путева. Ипак, моје мишљење је да само конзилијарним радом лекара различитих специјалности, уз мултидисциплинарни аналитички приступ, можемо доћи до праве дијагнозе и терапије. Патолози нису "гледачи плочица". На ткиву не пише дијагноза.

Патохистолошка дијагноза је аналитички закључак изведен на основу клиничко-радиолошко-лабораторијских карактеристка болести. Патохистолошка дијагноза сама за себе не значи ништа. Она мора да се уклопи у клинички ток и радиолошку презентацију и да буде у корелацији са њима. Зато, у процесу постављања дијагнозе и лечења не учествују само патолози, него сваки члан конзилијума има одговарајућу улогу дајући свој допринос кроз област у којој је експерт.

У конзилијуму нема "важних" и "мање важних" јер се одлуке доносе заједнички и засноване су на научним чињеницама, искуству и у складу са препорукама добре клиничке и лабораторијске праксе. Ипак, морам да нагласим, колико год да су лекари искусни, едуковани и верзирани у ономе што раде, болест се не понаша по правилима и мења свој ток са временом.

То умногоме отежава посао лекарима и утиче на клинички ток и ефекат терапије. Пацијентима је то, некада, веома тешко да схвате и прихвате.

Патохистолошка дијагноза је дефинитивна дијагноза, да ли се на основу тога одређује даљи ток лечења?

Није дефинитивна, то је интерпретација промена у ткиву, у времену (тренутак када је биопсија рађена) и простору (место са које је биопсија узета). Како су ткива динамичне, живе структуре она се перманентно мењају, тако се и дијагнозе могу мењати. Зато, задатак патолога није само постављање дијагнозе. Патолог интерпретира промене у ткиву и на тај начин поред дијагнозе, даје терапијске смернице клиничарима. Такође од патолога се очекује да укаже на потенцијалне "терапијске таргете".

Њихова верификација у тумору омогућава примену персонализоване терапије која ће имати максимални ефекат на тумор и минимална нежељена дејства на организам пацијента.

Патолози процењују и одговор ткива на примењену терапију, што утиче на корекцију терапијских приступа. Један од веома важних задатака, приликом анализе узорака, је и изјашњавање о односу тумора према здравом ткиву након хируршког лечења. На тај начин се дефинишу индикације, пре свега, за примену зрачне терапије.

Према томе, патохистолошка дијагноза пресудно утиче на терапијски приступ, али није дефинитвна и подложна је корекцији.

Да ли дубоко удахнете и издахнете када дате коначну реч?

Некада да, некада не. Постоје дијагнозе које су од суштинског значаја за даље лечење, а постоје и оне које су ствар академског престижа. Некада се сваки сегмент уклопи: клиничка слика, радиолошка презентација, оперативни налаз и изглед ткива у биопсији, тада се лако дише.

Увек ми "падне камен са срца" када се на конзилијуму сви сложимо око дијагнозе и терапије. То је тренутак када смо сви опуштени и задовољни.

Тешко је када постоји дисбаланс, када имате утисак да вам нешто измиче, а не знате шта? Онда чекамо, читамо литературу, радимо још анализа, консултујемо се са другим клиничарима и патолозима, приказујемо поново и поново конзилијуму, трагамо за решењем, не дишемо...

Ако се утврди да је дијагноза погрешна, може ли се рећи да је патолог погрешио или је проблем много дубљи?

У патологији, нарочито онколошкој патологији, постоји догма да је најбитније направити разлику изеђу бенигног и малигног тумора. Генерално, могло би се рећи да је тако. Ипак, постоје хистолошки бенигни тумори који могу изазвати по живот опасна стања, па чак довести и до смртног исхода, а супротно томе, има малигних неоплазми које се оперишу једном и пацијент је излечен.

Када тако посматрате проблем, онда постаје јасно да хистолошки критеријуми нису увек у корелацији са биолошким понашањем. То је веома тешко, готово немогуће, објаснити пацијентима и породици, нарочито када се болест заврши смртним исходом. У природи човека је да тражи кривце за своју тугу, бол и патњу, а најлакше је, да када је здравље у питању, то буду лекари.

"Питање непогрешивости" је потпуно неадекватно у било којој професији, па и у медицини. Као што је немогуће конструисати перпетуум мобиле, тако је немогуће наћи патолога чије дијагнозе нису кориговане.

У стручној литератури наћи ћете хиљаде радова који се односе на промену патохистолошке дијагнозе, и то нико не третира као грешку. Такви радови нас упозоравају да правовремено у диференцијално-дијагностичко разматрање уврстимо могуће варијације и олакшавају нам процес одлучивања.

Патолог никада не доноси дијагнозу сам, јер патохистолошка анализа је само један сегмент конзилијарног мултидисциплинарног рада.

Зашто се каже да патологија није математика, и да ту један плус један нису два?

Патологија није "чиста" математика, али један и један јесу два у патологији, када знате шта сабирате. Међутим, важно је истаћи да биолошки системи, у које спадају болест и људски организам, само донекле подлежу математичким правилима и могу се описати математичким моделима. Тај део патологије је егзактан, јасан, предвидив и не ствара много проблема у процесу дијагностике.

Дијагностички критеријуми, који у основи имају математичке моделе, добро су познати искусним и едукованим патолозима. 

Али бити експерт за поједину област патологије не значи пуко познавање дијагностичких критеријума већ много више од тога, јер патологија је, ипак, субјективна интерпретација промена у ткиву која се заснива на научним чињеницама и искуству патолога.

Квантификација искуства је, можда, могућа бројем погледаних биопсија и/или дужином радног стажа, али квалификација искуства не познаје мерне јединице. Као што хирург неку операцију "има у прстима", тако и патолог неку дијагнозу "има у оку".

Када је резултат добар онда се не проверава на још неким местима, ако је лош пацијенти желе да чују да је можда ипак грешка.

Феномен "другог мишљења" је веома чест у патологији. Ја сам увек за то.

Пацијенти често трагају за "бољим доктором", то се дешава и у патологији. Мислим да индикацију за "друго мишљење" треба да донесе конзилијум.

Опишите профил патолога – он мора имати способност усменог и писменог изражавања идеја и мишљења, шта још?

Не знам како бих описала патологе. Они су, попут анестезиолога, лекари из сенке. Патолози кроз свој посао веома брзо науче да "поређају приоритете". Стрпљиви су, аналитични, прилично одмерени, трезвени, прате нове технологије, имају моћ имагинације.

Можда ће бити необично, јер јавност патологију повезује са смрћу, али патолози воле и славе живот и умеју да се радују животу. Прихватају да је смрт саставни део живота.

Све очи су упрте у патолога, да ли вам то даје још већу дозу одговорности и каква је сарадња са колегама?

Очи су упрте у патолога по потреби. Некада, стварно, сви чекају шта ћемо ми рећи, а некада је све јасно и пре биопсије. Свако има тренутак када је звезда.

Ако конзилијум добро функционише и ако је сарадња међу колегама адекватна, а најчешће јесте, свако од лекара има, у неком тренутку, пресудни значај, како за дијагностику, тако и за терапију.

Нема ту компетиције, нема наметања мишљења, сви чланови конзилијума су равноправни. Ми смо, ипак, професионалци, а наш посао је да обезбедимо најбоље лечење за пацијента.

Конзилијум, као целина, и лекари као појединци, па и патолози, су искључиво у служби здравља.

Поред тестирања ткива, испитивања узрока смрти аутопсијом, да ли патолог учествује у анализи безбедности развоја нових лекова?

Наравно да учествује. Експериментална патологија је предивна грана која патолозима омогућава да предахну од свакодневних тензија, које постоје у раду са пацијентима.

Лично, уживам у могућности да без стреса, непритиснута кратким роковима, неоптерећена захтевима клиничара гледам ткива и анализирам промене које би могле допринети извођењу научних закључака. Мислим да сви патолози то воле.

Радите и као професор на Медицинском факултету – да ли је реално да студент заврши факултет са просечном оценом 10?

Рад са студентима је најлепши, најинспиративнији и мени најдражи део посла којим се бавим. Студенти су у сваком сегменту, осим у микрофрагменту патологије костију и меких ткива, који су моје поље клиничко-научног рада, далеко испред мене и ја то искрено поштујем.

Не делим их по оценама. Свако може да научи за 10, или да поништава оцене док не добије 10. Мислим да су веома ретки појединци способни да имају просек 10,00.

То није суштина студирања. Тек када буду посматрали своје студије са временском дистанцом схватиће да су испити били тренутни изазови, да су оцене биле небитне, а да су звања и титуле пролазне; схватиће да ће се периоди животног очарања и очајања стално смењивати, јер бити лекар значи бити у служби живота.

Сада знам да су мени моји професори помагали да то схватим и надам се да ће једног дана моји студенти исто мислити о мени.