Темпирана бомба, миран, добар, лош – можемо ли човека да "прочитамо" за пет минута

Бројна истраживања током последњих неколико деценија у области психологије индивидуалних разлика довела су до налаза да се личност може описати са пет великих црта или базичних димензија. Те димензије су: неуротицизам, екстраверзија, отвореност, сарадљивост и савесност. 

За разумевање понашања човека велику важност има познавање циљева којима тежи, каже амерички психолог Абрахрам Маслов.  

Каквим циљевима тежите, газите ли све пред собом, питате ли се понекад зашто сте баш такви, можете ли бити још бољи, да ли време лечи све туге.

Сазнајте и о вашим цртама личности. Психолог Анђела Челиковић открива како се формира личност, али и саветује како превазићи неке наизглед нерешиве ситуације – и разговор уз шољу кафе може да помогне. 

Да ли све "вуче" из детињства и да ли се наша личност формира заиста до пете године живота?

Рекла бих да је формирање личности процес који траје целог живота, како растемо и развијамо се, тако сазревамо и мењамо се. На ту промену утичу разни фактори из спољашње средине, попут друштва и околине, партнери, као и ситуација које не можемо да предвидимо унапред. Поред тога, утичу и наше унутрашње одлике као што су карактер и темперамент личности, који заправо и одређују саму личност.

Тачно је то што кажете да је период детињства до пет-шест година јако значајан за развој личности, у том периоду родитељи имају најзначајнији утицај на децу и често за децу кажемо да су заправо одраз својих родитеља јер она уче по моделу, на основу онога што виде.

Шта највише утиче на то да неко буде добра особа, а неко лоша, неко пун разумевања, други без трунке емпатије?

Тешко је једном речју одговорити шта све утиче на формирање личности и свих особина које је описују. На то каква ће особа бити могу утицати многи фактори којих смо свесни и многи којих нисмо.

Споменула сам већ утицај спољашњих фактора, који је подједнако важан као и утицај унутрашњих. Сигурно сте се много пута срели са неком од оваквих изјава: "Упао је у лоше друштво, друштво га је покварило..." Друштво заиста може имати јак утицај на то какав ће неко бити, а још јачи како ће се тај неко понашати, посебно када говоримо о адолесцентима који се налазе између жеље да удовоље родитељима и потребе да се уклопе у друштво.

Сигурно сте, такође, чули и овакве речи: "Ма он је једноставно толико добар да би ти све дао." И заиста постоје људи који су једноставно, тако добри: Дакле, подједнако утичу сви фактори.

Које особе имају самопоуздање, када оно може бити пољуљано и шта да раде особе које имају негативну слику о себи?

Тема о самопоуздању је јако широка и драго ми је да се о томе прича. Пре свега, треба радити на подизању свести о личним капацитетима, о ономе у чему смо добри, о ономе у чему уживамо.

Код људи који имају ниско самопоуздање, лако га је пољуљати баш због тога што не верују довољно у себе и своје квалитете. Може га пољуљати било каква ситуација, било каква критика, а чак и недобијање похвале и позитивних коментара за уложен труд. У моментима када се њихово самопоудање смањи још више него што је иначе, треба порадити на капацитетима и потенцијалима које особа засигурно има. Свако од нас их има, само их треба открити и освестити.

Људи са високим самопоуздањем лакше подносе критику, више улажу у себе и свој напредак како би увек били још бољи и како би надмашили себе, а тиме себи одали признање да је самопоуздање с разлогом толико. Они су научили како да препознају своје јаче стране и да не зависе од нечије похвале.

Достојевски и психолошко понирање у човека – да ли неко рођењем постаје зао, или га околина учини таквим, или једно и друго?

Ја волим да верујем да људи у основи свог постојања и основи своје личности нису зли. Када бих пошла од претпоставке да јесу, никада не бих могла да уживам у добрим странама људског постојања.

Околина и ситуације из спољашње средине могу утицати негативно на човека и његово понашање, али ја се држим веровања да у њиховој основи не лежи зло, већ да су лоше поступили у датом тренутку или да нису имали од кога да науче другачије.

Био је миран комшија, ни мрава не би згазио, а онда је постао убица, како се то објашњава, позивамо ли се на Фројда?

Не можемо да знамо шта се дешава у нечијем животу и у нечијим мислима, чак и када то питамо јер само та особа бира колико ће нам открити. Зато не можемо да судимо о томе зашто је неко урадио нешто добро, нешто лоше или нешто страшно. С друге стране, исту ситуацију ће свако видети на различит начин, нећемо је ни доживети на исти.

Имам потребу да нагласим да овиме не оправдавам убиства, било какав вид злостављања и малтретирања. Само говорим о томе да никада не можемо знати "шта се дешава иза затворених врата".

Једна јако важна ствар везана за ову тему јесте слушање онога што други причају, без подразумевања и осуде. Дакле, увек треба саслушати када неко жели нешто да нам каже. Не знамо шта можемо да сазнамо и како та особа доживљава ствари које се дешавају. Можда је нешто мучи, а нема коме да се обрати. Можда има проблем, а не уме с тиме да се носи сама. Можда жели помоћ, али не зна како да је потражи.

Човек је склон набрајању својих невоља, али никада не набраја своје радости, зашто?

Навикнути да се окрећемо болу и тешким тренуцима, често заборављамо лепе моменте, људе који нам чине живот лепим или лепшим.

Када се окренемо својим невољама и проблемима, верујемо да ће нас неко чути више него када причамо о лепим стварима и успесима, тада залазимо на терен где можда постоји неко ко ће бити љубоморан, неко ко се неће радовати с нама или због нас, неко ко неће умети да подели тај моменат са нама.

Људска природа је таква да нам је потребно друштво, да нам је потребно да будемо део групе, да припадамо тој групи и због тога пре бирамо да причамо о невољама, јер верујемо да ће нас то зближити.

Мистерија људског живота је да старе туге временом, постепено, прерасту у мирне радости. Како то оцењује психологија?

Иако ми се овај израз веома допада и баш делује умирујуће, хтела бих да укажем на то да време само по себи не лечи ништа. Време нам само даје простора да прихватимо чињенице какве јесу и да научимо да живимо с њима таквима.

Туга је осећање које волимо да избегнемо или маскирамо како бисмо се лакше носили с њим. Треба дати себи времена да се туга прихвати и осети. Када научимо и будемо спремни да је прихватимо у облику у коме она долази, биће нам доста ближе да се носимо с тим осећањем и потрудићемо се да је ублажимо уз лични или стручни систем подршке, уз помоћ блиских људи или људи који се баве тиме, попут психолога и психотерапеута. Важно је да препознамо тугу и дамо јој времена да буде део нас.

Које су технике превладавања стреса и беса?

О техникама превладавања стреса и беса могло би се говорити читав дан, то је тема о којој увек има много тога да се каже. Пре свега, технике превладавања зависе од саме личности, од тога шта особи одговара у датом мoменту. Иако се наводе као заједничке за све, у ствари су индивидуалне и свако од нас се треба прилагодити својим потребама.

Оно што је сигурно заједничко свим техникама, јесте начин вентилирања. Стање стреса и стање беса тражи да се пронађе начин на који ћемо то вентилирати. Да ли ће то бити шетња, одлазак у природу, пецање, бављење спортом или неком уметношћу, слушање музике, да ли ће то бити разговор уз кафу с драгим људима или ће то бити седење у тишини, или можда записивање мисли које нам пролазе кроз главу, зависи од тога шта је особи потребно и шта је оно што њој највише годи.

Важно је да свако од нас ослушне своје потребе и пронађе начин или активност који нам помажу у превладавању таквих стања.

Цео свет ми се распада, има ли ми спаса, колико је важна стручна помоћ и социјална подршка?

Изузетно важна! И изузетно потребна. Јако је важно да људи знају коме да се обрате када наиђу на проблем и још важније да се ослободимо предрасуде о психотерапији и одласку код психотерапеута. То не треба да буде табу тема или нешто због чега се стидимо, напротив – то је нешто што је јако похвално и јако пожељно, посебно када се човек нађе у ситуацији, како сте навели, да му се живот распада.

На психотерапији ће, пре свега, добити подршку, сигурно место где може да прича о чему год му је потребно, добиће разговор са стручњаком који има искуство у раду са таквим и сличним стварима и заједно са терапеутом, доћи до потенцијалног решења које њему највише одговара. Терапеут не даје готова решења, он не живи наш живот, већ само помаже у налажењу најбољег решења за дату ситуацију и особу.

Важна је и мрежа социјалне подршке, породица, пријатељи, партнери. Било би сјајно да никад не изостаје, али десиће се да у тим мрежама не добијамо довољно подршке или барем не онолико колико сматрамо да нам је потребно. Зато постоји психотерапија.

Да ли се и како наша личност мења протоком времена, постајемо ли мекши и да ли одређена критична ситуација у животу може бити окидач?

Као што сам навела на почетку излагања, личност се развија и мења током целог нашег живота. Свако од нас има одређену структуру личности коју чине карактер, темперамент, наше особине. Та структура се формира релативно рано, у раним годинама, али се током живота мења и учи да се прилагођава, због спољашњих фактора, због личног сазревања, због тога што се наше потребе мењају.

Када говоримо о критичној ситуацији, може бити било шта. Критична ситуација је за свакога потпуно индивидуална.

Почела бих са дивним ситуацијама, попут рођења детета и добијања нове улоге родитеља, људи се често промене када постану родитељи и када су потребе детета на првом месту. Може бити улазак у брак, отпочињање живота у заједници, прихватање партнера и свих његових навика, особина. Затим, промена места боравка, одлазак у државу која није наша, друга култура, другачија очекивања.

Постоје, нажалост, и критичне ситуације које нису нимало лепе, а које могу бити окидачи, попут смрти неког члана породице, губитак посла, неправде...

Време колективне трауме, какво је време пандемије, посебно је изазовно, боримо се али како да се изборимо до краја.

Време пандемије, које већ траје јако дуго, за све нас је непозната и потпуно неизвесна ситуација. Потврђује да су многе ствари изван наше контроле и да је живот непредвидив. Иако је део наших живота дужи временски период, и даље се учимо како да се изборимо с тим и да сачувамо себе колико је могуће. Не само да сачувамо себе од вируса, већ мислим на то да сачувамо своје психичко здравље.

Још се трага за одговором како се изборити са ситуацијом која је крајње неизвесна (а није доба короне), али знам да је разговор, загрљај и присуство блиске особе увек најбољи одговор за све: волите своје најближе, грлите их док можете, тај сусрет је лековит у свакој ситуацији.