Црна Гора, од НАТО бомби до НАТО савеза

Војска Југославије и црногорска полиција, радна и војна обавеза, Мило и Момир – можда се тим супротностима може најбоље описати Црна Гора 1999. године, уз оно неизоставно питање: да ли је Мило сачувао Црну Гору?

"Један део јавности у Црној Гори ће вам рећи да је Ђукановић сачувао Црну Гору од већих ратних последица, а други ће вам рећи да је својим поступцима унизио традиционални морал Црногораца", каже главни уредник листа Дан Никола Марковић.

Председник Демократске народне партије Милан Kнежевић рођен је 24. марта.

"Тако да сам обележио рођендан и бомбардовање, тим пре што сам ја близу аеродрома 'Голубовци', прве бомбе, што сада црногорски режим не признаје, пале су на Црну Гору, на аеродром, на касарну у Даниловграду, а прва жртва био је Саша Стајић, војник из Београда, који је погинуо у касарни у Даниловграду", објашњава Кнежевић.

Писац Балша Брковић каже да то није био рат Црне Горе.

"Црна Гора јесте стицајем околности била у заједничкој држави са Милошевићевом Србијом, јесте платила цену тим бомбардовањем. Међутим, ја сам био један од оних људи који је тад мислио да је то праведно, е сад чињеница да бомбе падају по вама не може да промени ваш став", каже Брковић.

Март 1999. Црна Гора дочекала је у специфичној политичкој атмосфери. Само две године пре тога дошло је до велике свађе Мила и Момира и раскола у ДПС-у. У марту 1999. године, савезна влада, на чијем челу је био Момир Булатовић, доноси одлуку о ратном стању.

Председник Црне Горе Мило Ђукановић те одлуке не прихвата, јер црногорска власт савезну владу сматра нелегитимном и нелегалном. На улицама црногорских градова били су и Војска Југославије и полиција Црне Горе.

"У Црној Гори та перспектива је била другачија јер је већ кренуо процес политичког разлаза између овдашњег руководства и Милошевића и Црна Гора је већ функционисала као независна држава и ово руководство је било против заоштравања тих односа са међународном заједницом до тих граница које ће довести до рата", каже Жељко Ивановић, који је тада био уредник листа Вијести.

Милан Kнежевић истиче да једна чланица Савезне Републике Југославије тада није хтела да поштује законе савезне државе коју је формирала 1992. године.

"Али ја морам да кажем да је борбени дух црногорског народа био на високом нивоу, чак је постојао један графит у Никшићу – Бомбардујте и нас, нисмо ни ми губави!", каже Kнежевић и додаје да су делови Црне Горе покушавали на сваки начин да пруже не само одбрану него и вид подршке колико је то било могуће.

Црна Гора била је веома подељена, атмосфера на ивици озбиљних инцидената. У марту црногорска скупштина доноси Резолуцију о очувању грађанског мира, за коју су гласале све странке. И Социјалистичка народна партија Момира Булатовића и Демократска партија социјалиста Мила Ђукановића.

"Црна Гора је тада била подељена на два дела, један по мени већински, који је преферирао заједничку државу и пружао отпор, и један мањи, али не безначајан, који је подржавао Ђукановића. Том декларацијом су тензије спуштене јер, да је дошло до грађанских немира, не дај боже братоубилачких сукоба, не треба вам бомбардовање нити НАТО, овде би било крвопролиће", каже Никола Марковић.

Радна и војна обавеза

Ипак, политичке напетости преламале су се преко разичитих униформи. Војске и полиције. Војска Југославије достављала је војне позиве. Црногорска влада донела је уредбу о обавезној радној обавези. Војска формира војне судове за оне који се нису одазвали мобилизацији.

Тадашњи црногорски министар правде Драган Шоћ добио је три војна позива. А на питање како ће функционисати војни судови, Шоћ каже: "Нећу се одазвати војном позиву, нека почну од мене."

Жељко Ивановић истиче да је тад у војску ишао онај који је хтео, али да није било санкција ако се остане код куће. Балша Брковић каже да је 1999. био врло слаб одзив.

"Чак се сећам гомиле људи који беже, спавају код другова да не би били пронађени од стране војне полиције", присећа се Брковић. 

"Нажалост, тада су у Црној Гори постојали и градови где нису били пожељни војници Војске Југославије, разни видови режима су тада позивали на укидање струје и воде у касарнама ВЈ, на одређену врсту бојкота и опструкције, и тада је отпочела та антисрпска политика у Црној Гори, која је своју кулминацију доживела 2006. године", каже Милан Kнежевић.

Убрзо након почетка бомбардовања, СРЈ прекида дипломатске односе са Америком, Великом Британијом, Немачком, Француском. Велика НАТО земља где је Југославија задржала свог амбасадора била је Италија. 

"Ја сам се врло ангажовао против НАТО интервенције, надам се пристојним стилом и прихватио тај изазов макар имао компликоване односе и са једном и другом влашћу", каже тадашњи амбасадор Миодраг Лекић.

"Србија је функционисала преко једног функционера ЈУЛ-а у Ватикану, и то је био пункт пропаганде, па и примитивне пропаганде. А овамо, због тога што сам направио дистанцу према разним шверцерским реалностима Црне Горе у Италији, ја сам и са њима имао компликоване односе, тако да је та моја усамљеничка битка била", истиче Лекић.

Запад Милошевићу: Не дирајте Црну Гору

Представници црногорске власти и ДПС-а данас о бомбардовању не желе да говоре за РТС. Пре 20 година, Подгорица није признавала одлуку савезне владе да прекине дипломатске односе са државама које су напале СРЈ. Поручивали су да то није рат Црне Горе.

Црногорски медији преносили су изјаве шефова држава западних земаља који упозоравају Милошевића да не дира Црну Гору. Иако је тада формално део државе у рату, председник Црне Горе Мило Ђукановић састаће се са Жаком Шираком, Герхардом Шредером, Тонијем Блером. 

"Он је у тим међунаридним оквирима већ тада изградио имиџ вештог политичара и преговарача, јер је знао да без тог Запада он овде не би могао да опстане на власти, не би могао да преживи тај сукоб са Милошевићем, с обзиром на његову моћ од 1997, када су се разишли", каже Жељко Ивановић и додаје да је Ђукановић много пре бомбардовања направио релације са Западом.

"Увек се враћам на оно питање да ли ви као политичар имате обавезу да се понашате искључиво рационално или сте обавезни да се понашате патриотски?", пита Никола Марковић.

"Ту не треба бити престрог вероватно, али стоје чињенице, а то треба проверити, да је у октобру 1998, уочи рата, он као члан Врховног савета одбране учествовао у закључку да су против ОВK сва средства дозвољена", каже Миодраг Лекић и додаје да је Ђукановић убрзо након тога успоставио контакте са великим силама.

Протести црногорског пркоса

Од првог дана бомбардовања, у црногорским градовима одржавани су такозвани протести пркоса. По иконографији личили су на оне у Србији, а представници СНП-а позивали су црногорске власти да јасно осуде агресију на СРЈ.

"Ми смо Црногорци веома инвентивни кад је у питању отпор НАТО агресору, од пуцања са балкона на авионе, до гађања шерпама, лонцима, то је све имало један маркесовски приступ покушају отпора. И покушали смо да на један надреалан начин искажемо свој револт и бунт, али смо негде и прижељкивали тај копнени упад, па да се онда очи у очи суочимо, да виде како се брани домовина", каже Милан Kнежевић.

Балша Брковић сматра да постоји хомеровска херојска логика и хесиодовска – логика рационалног.

"Мислим да је најбоље што се Црној Гори десило је та ратничка традиција јер она у неком тренутку постаје пародија, а онда кад постане пародија, онда постаје једна врста клишеа који је опасан", каже Брковић.

Са подгоричког трга највише је одјекнуо говор Момира Булатовића 22. априла - Црногорска полиција ће морати да се стави под команду Војске Југославије или је неће бити. Власт у Подгорици је те речи протумачила као покушај државног удара и покушај да се у Црној Гори уведе војна управа.

Жељко Ивановић сматра да је то више био специјални рат у психолошко-пропагандој сфери него што је стварно претила опасност од рата, док Милан Kнежевић верује да би војска, да је желела да уведе војну управу, то урадила за пет сати.

Медијски рат

О том пролећу 99. медији у Црној Гори различито су извештавали. Дневни лист Дан преноси речи песника Гара Јовановића: "Бомбе су спасиле образ Црној Гори", лист цитира речи Светог Петра Цетињског, помиње се Марко Миљанов, борба са Турцима. Дан преноси непознату биографију Медлин Олбрајт из младости, пише да је била заљубљена у Никшићанина под надимком Његош, али да је неузвраћена љубав оставила трага на њеној души. Након обарања авиона Ф-117, наслов је био – Ноћ кад орао постао пиле, а након рушења мостова на Дунаву – Твоји су, Нови Саде, и мостови на Морачи.

"Нисам био у Дану кад је било бомбардовање, али са ове дистанце могу да кажем да је то био искључиво пропагандни рат. Имали сте део медија који су афирмисали политику коју је водио Ђукановић и имали сте дневни лист Дан, који је настао као патриотска потреба нашег народа да се и на медијском плану пружи отпор", каже Никола Марковић.

Тих дана, Тони Блер дао је интервју Телевизији Црне Горе. Блер је рекао да ће одбијање Црне Горе да подржи политику етничког чишћења коју спроводи Београд помоћи обезбеђивању њене будућности. Похвалио је Мила Ђукановића и додао да је бомбардовање војних циљева сведено на минимум, јер Црна Гора баштини цивилизацијске вредности.

Осим дешавања у Црној Гори, Вијести тих дана преносе ставове Ројтерса, Гласа Америке, Слободне Европе, Економиста.

"Ми смо у редакцији имали инцидент, дошла је нека војна делегација код нас пошто смо обавили интервју са Шираком у коме је он рекао да је тражио да Црна Гора буде максимално поштеђена због њене кооперативности и дистанцирања од Милошевића. И та нека мала трупа долазила је да каже да то није у реду, да су они агресори, али завршено је то дипломатски, без неких великих тензија и они су отишли", каже Жељко Ивановић, председник Борда директора Вијести.

Шок у Мурину

Бомбардовање на територији Црне Горе дели се на оно пре и после 30. априла. Тада се десио највећи шок. НАТО је погодио Мурино, варошицу између Андријевице и Плава, на граници са Kосовом. Мета је био мост на Лиму који води према Пећи.

Милун Зоговић, посланик Демократског фронта који живи у Мурину, присећа се да су се око 15.30 зачуле две експлозије километар и по даље.

"Према информацијама које смо касније добили, радило се о француском пилоту који је, када је видео да на потенцијалној мети има људи, није хтео да бомбардује мост. А онда су испалили још 15 пројектила, који су срушили стари камени мост, који је спајао две обале Лима", каже Зоговић.

Погинуло је троје деце, две девојчице и један дечак, и још троје људи.

"Сањао је Мирослав о животу и будућности у земљи разумних људи, радовао се сваком пролећу, а ни слутио није да ће бити зверски убијен, боље рећи раскомодан, баш у пролеће у петак 30. априла 1999. од НАТО авети, бомбардовањем каменог моста у Мурину", каже Мирко Кнежевић, отац 13-годишњег Мирослава Kнежевића, који је тада страдао на мосту.

Мурино је варошица далеко од свега. У пролеће 1999. није било ратне опасност, није било никаквих сирена због ваздушних удара. Двадесет година касније, ако се узме површина места и број становника, Мурино је можда и највише страдао на целој територији Југославије.

"То је једно болно питање пре свега за црногорску власт, која то ставља у запећак и ја мислим да није довољно кад представници НАТО земаља изразе жаљење због убиства деце у Мурину, то није довољно, треба да се извине овом народу и тим породицама, ако су велики немачки политичари 50-их и 60-их година могли да се поклоне због злочина у Другом светском рату, зашто би био проблем да се неко извини због Мурина", сматра уредник листа Дан Никола Марковић.

У обраћању, поводом 20-годишњице бомбардовања, Мурино је поменуо црногорски премијер Душко Марковић.

"Навршава се двадесет година од интервенције Северноатлантског савеза у Савезној Републици Југославији. Тада је на северу Црне Горе, у Мурину, трагично страдало шест недужних цивила, међу њима и троје деце. Држава Црна Гора никада неће заборавити недужне жртве. Интервенцију Северноатлантског савеза 1999. године, Црна Гора није желела нити је до ње довела. Црна Гора је тада била део друге државе и део система у којем није имала контролу над дешавањима која су је окруживала", поручио је црногорски премијер у обраћању јавности.

Инциденти на Цетињу

На срећу, бомбардовање сличном оном у Мурину до краја рата у Црној Гори није се поновило. Настављено је надгорњавање војске и полиције. Медији су преносили да се Цетиње тих дана пекло на тихој ватри. Kрајем маја долази до најозбиљнијег инцидента између војске и полиције, долази до хапшења припадника полиције, па ослобађања. На крају протести – са којих је поручено – Војско, не браните нас од нас и Црна Гора је вечна.

"На Цетињу је постојала једна група залуђеника која је у потпуности оправдавала НАТО бомбардовање, која није хтела да се тамо појави Војска Југославије, али наравно, нико није могао да забрани војсци да се тамо појави", каже Милан Kнежевић.

Жељко Ивановић сматра да је војска већ тада била "у неком расулу и више су по улицама деловали као нека атракција, распојасани, полупијани, него као нека озбиљна снага која нешто ту може да уради, док је полиција била много спремнија зе неку озбиљнију опасност".

Никола Марковић сматра да је ситуација на Цетињу предимензионирана.

"Суштински није ту могло доћи до озбиљнијег сукоба јер војска је била толико надмоћна и питање те неке врсте инцидента лако би се решило", каже Марковић.

"Цетиње је један од интересантних феномена социологије црногорског народа, 1992. када је био референдум, 10.000 је гласало да Црна Гора треба да буде у Југославији, а 2006. 10.000 да Црна Гора буде независна", каже Милан Кнежевић.

Мило Ђукановић: 1999. кључна за независност

На седму годишњицу Савезне Републике Југославије, 27. априла 1999, Мило Ђукановић каже да је СРЈ формирана као држава демократске и државотворне традиције, историјске повезаности и заједничких интереса Србије и Црне Горе.

"Одлучни смо да сачувамо Црну Гору и да на тај начин допринесемо враћању мира на простору целе Југославије. Само таква Црна Гора ће моћи да помогне опоравку Србије и Југославије", рекао је Ђукановић.

Седамнаест година касније, Ђукановић ће рећи да је 1999. била кључна за црногорску независност.

"Није то био окидач, то је био еманципаторски покрет који је почео много раније, Ђукановић је у почетку био највећи прогонитељ црногорског покрета, томе се прикључио као прагматичан, рационалан човек, тако да је та прича почела много раније, а ово је један од важних корака", сматра Балша Брковић.

"Има нас још нормалних који не бисмо желели да будемо у трансу велике Србије у Црној Гори, али не бисмо желели ни да будемо егзекутори и протагонисти антисрпске политике, е он је направио тај тотални заокрет, од идеолога српског популизма, постројавао је формације за Дубровник, до једне перфидне антисрпске пропаганде коју овде преко својих пунктова пласира и дестабилизује Црну Гору", каже Миодраг Лекић.

Осамнаест година после бомбардовања, Црна Гора постала је чланица НАТО-а. Kритичари кажу да тај потез, након свега, није био његошевски.

"Па нису то необичне ситуације, не знам је ли гетеовски што је Немачка чланица НАТО-а након Берлина 45. године? То је историја, те формулације шта је његошевски треба посматрати не у некој зони клишеа", каже писац Балша Брковић.

За лидера Демократске народне партије Милана Kнежевића, то што је Црна Гора данас чланица НАТО-а је парадоксална и шизофрена ситуација.

"Држава коју је силовало 19 или 28 чланица одлучује да се добровољно уда за свих 28 или тада 19 силоватеља. И сада нам говоре да је Црна Гора сад равноправна за тим столом у Бриселу, а имали смо прилику да видимо и како је Доналд Трамп одгурнуо Душка Марковића на првом том самиту НАТО-а, што би рекли, напросто га је ћушнуо јер је мислио да се ради о неком конобару, а не о црногорском премијеру", каже Kнежевић.

Да ли је Мило сачувао Црну Гору? 

Kоначно, какав је епилог Ђукановићевог управљања Црном Гором 1999? Да ли је, како верују његове присталице, Мило сачувао Црну Гору?

"Ти су људи сишли с ума, што би рекао Сима Пандуровић, процентуално гледано највећи број бомби је пао управо на Црну Гору, процентуално гледано, кад је реч о људима, Црна Гора је страдала више него Србија, колико год то некоме звучало парадоксално", истиче Милан Kнежевић.

Жељко Ивановић верује да је Ђукановићева каријера била контроверзна и било је много више негативних него позитивних ствари, али да је "једна од највећих заслуга и достигнућа та улога 1999. године и то му се заиста не може оспорити".

Никола Марковић истиче да се последице бомбардовања не могу гледати само кроз срушене објекте или кроз људске жртве.

"То је оставило озбиљне трауме на наш народ, то су неке ствари које не могу да прођу после 78 дана. Дан-данас, ми носимо трауме, што се може видети по подељеном црногорском друштву", сматра уредник листа Дан.

Две деценије од бомбардовања, Црна Гора је заокупљена политичком кризом и протестима против Мила Ђукановића. Председник Црне Горе није се оглашавао о 1999.

НАТО напади, који су пре 20 година почели бомбама на Подгорицу, данас за политичаре у Црној Гори нису главна тема. Грађани се о НАТО-у нису изјашњавали, јер није било референдума о чланству у тој алијанси. Али и без тога, НАТО и 1999. су још једна тема о којој црногорско друштво никад неће мислити исто.