Колико нас је коштало НАТО бомбардовање?

Наравно да је сваки рат прескуп и наравно да цена рата не може да се изрази само у новцу.

Завршни рачун 1999. године ни 20 година после није направљен.

Амерички Џејнс дифенс викли објавио је да су бомбе које је НАТО бацио на Србију током 78 дана бомбардовања коштале читавих 2,5 милијарди долара.

Исти извори тврде да је толико после потрошено на хуманитарну помоћ. 

А да ли смо ми израчунали колико нас је, у парама, коштало ових 78 дана?

"Када је рат, на цифре и на доларе се много не гледа", каже професор Економског факултета Јуриј Бајец.

"У рату се гледају политички постављени циљеви. И у том смислу нико није збрајао те доларе и колико је то коштало", додаје Бајец.

Професор Бајец бомбардовање је дочекао у згради Владе Србије као члан експертског тима тадашњег премијера Мирка Марјановића.

Економисту Миленка Џелетовића бомбардовање је затекло на дугој локацији.

"Тада сам био постдипломац Економског факултета у Београду и асистент на Економском факултету у Приштини. А затекло ме је у родном Урошевцу на Косову и Метохији", присећа се Џелетовић.

Горан Питић, који је у зграду Владе ушао после демократских промена као министар за економске односе са иностранством, те године био је ванредни професор на Економском факултету.

"Чуо сам фијук гранате или ракете, пошто су моји тада живели на Видиковцу. И тада су гађали Стражевицу. И то је негде ишло изнад главе", присетио се Горан Питић. 

Само за бомбе НАТО потрошио две и по милијарде

Свој тројици је још прве вечери бомбардовања било јасно: завршни рачун 1999. године дуго ће се правити. Јер, само 24. марта НАТО је на Србију сручио бомбе, које су коштале 44 милиона долара.

До 10. јуна цех се попео на две и по милијарде. Анализа Џејнс дифенс виклија показала је да је трошак за гориво НАТО авијације само у првих седам дана био 150 милиона долара. За Србију је цех био много већи.

"Бомбардовање и НАТО агресија је представљала завршни ударац за веома оштећену и по много чему измучену привреду. Јер живети изоловано је нешто што је најгоре и ту су могућности веома ограничене, какве год се економске политике водиле", каже Бајец.

Да и привреда, а не само човек, памти бомбардовање, истиче Горан Питић. За економију је то, после санкција, био додатни терет.

"Било је то ванредно време у коме, после уништавања енергетских комплекса није постојала могућност да се добију средства за пољопривреду. То је било време недостатка конкуренције, тржишних сигнала'', каже Питић

Према анализи коју је 2000. године објавила тадашња невладина организација Г-17, укупна штета од бомбардовања износила је 30 милијарди долара.

Уништена је инфраструктура у вредности од 800 милиона долара. Порушени су привредни објекти вредни 2,8 милијарди, а изгубљени бруто домаћи производ достигао је чак 23 милијарде.

Предраг Марковић, тадашњи члан експертског тима Г-17, рекао је да је, прецизно рачунато, штета износила 29,6 милијарди долара.

То је скоро цео бруто домаћи производ (БДП), односно све што српски грађани и привреда данас стварају, појашњава Горан Питић.

"То су процене рађене на различитим претпоставкама, али које год да су паре, огромне су", додаје Питић.

Штета од 30 до 100 милијарди

Непосредно по завршетку бомбардовања, Политика је, позивајући се на прелиминарне процене Републичког завода за статистику, објавила да је штета од бомбардовања 100 милијарди долара.

Нешто касније и професор Јуриј Бајец правио је сличне процене.

"У Економском институту правили смо процене које су се кретале око 50 милијарди долара. Овако велике разлике произлазе из чињенице да су се неки више оријентисали на директну штету уништавања објеката: инфраструктуре, индустријских, здравствених, школских, верских и културних објеката. Ту је било преко 1.000 срушених објеката и сума тога је предствљала неку врсту директне штете", истиче Бајец.

Двадесет година после бомбардовања, Миленко Џелетовић је такође сводио завршни рачун 1999. године. Заједно са колегом Бојаном Димитријевићем директну и индиректу штету проценио је на 30 милијарди.

"Ако погледате ефекте на платни биланс, на смањење потенција привреде у смислу инфраструктуре, привредних објеката, затварања тржишта и имате у виду да је једном изгубљено тржиште тешко повратити, штета може да буде и већа од 100 милијарди долара", сматра Џелетовић.

Неке објекте скоро да је било скупље срушити него поново направити.

Британски Гардијан објавио је тако да је рушење моста преко Дунава НАТО коштало шест милиона долара. Његова обнова Србију је коштала десет милиона.

Бомбардовање "Заставе" у Крагујевцу кошало је шест милиона. Обнова разорених погона – 46.

"У другој половини године кренуло се у други програм који се звао хитна економска обнова земље и земља је покушала да, колико год је могуће, брзо санира неке штете, нарочито када је реч о електроенергетској инфраструктури", каже Бајец.

Врло честе слике из деведесетих година биле су оне на којима тадашњи директор Дирекције за обнову земље Милутин Мркоњић обилази градилишта.

Пред камерама је Мркоњић хвалио раднике, а најбољи међу њима имали су ту част да секу црвене врпце на градилиштима. Посебно су награђени сви грађевинари који су својим залагањем допринели да се сви порушени објекти санирају "пре утврђеног рока".

А хитна обнова земље пре рока заправо се финансирала на рачун плата и пензија. И то се види на подацима о просечним зарадама годину дана после бомбардовања.

Просечна плата у Србији у априлу 2000. године износила је 88 марака и била је 52 одсто нижа у односу на исти период 1998. године. Ови подаци потврђују да је обнова земље углавном финансирана на терет плата запослених.

Обнова земље пре рока на рачун нижих плата 

Професор Јуриј Бајец то и потврђује. Објашњава да су постојале и дневнице солидарности, али и инфлациони порез.

"Кроз инфлацију се ограничавала потрошња. Сећам се добро тих дана, да су грађани Србије дали невероватан допринос. Нисмо имали пљачке радњи, навале на продавнице, снабдевање је било релативно солидно и без икакве велике панике", истиче Бајец.

Једина привредна грана која 1999. године није подбацила била је пољопривреда.

Статистика памти да је година великих ратних разарања, иронично, била родна. Током три месеца бомбардовања, пад привредне активности био је 40 одсто, а индустријска производња се преполовила. Саобраћај је пао за 50 одсто, грађевинарство такође.

"Бомбардовање је било само врх леденог брега у девастирању економије СРЈ", каже Миленко Џелетовић.

Дугорочни ефекти били су суспензија међународних финансијских институција. Требало је да прође много времена да се неко осмели да инвестира у земљу која је до јуче била бомбардована, додаје Џелетовић.

Годину и по дана касније привреда Србије је и даље је била разорена. Горан Питић присетио се какво је стање сачекало нову власт после демократских промена.

"Инфлација је била 130 одсто, рупа у буџету 15 одсто, могућност задуживања земље била је минимална. Имали смо тада спољни дуг према Париском и Лондонском клубу на који смо успели да добијемо отпис од 60 одсто. Плата је у еврима износила око 40 евра и за две године она је учетворостручена", каже Питић.

Ако је бруто домаћи производ 1999. године био 10 до 15 милијарди, а ратна штета процењена је на 30 милијарди, ми смо неколико година буквално обрисали гумицом.

"Изгубили смо један или два бруто домаћа производа као да их није ни било. То је незамисливо у кратком временском периоду. Ми се сви згражавамо данас ако је стопа раста нула. Али ако је стопа раста нула, то значи да сте ви те године направили потпуно исто онолико као и прошле. Е сад ви претпоставите привреду која расте једним темпом три-четири одсто годишње, колико ако тога нема, ви губите у укупном створеном материјалном богатству земље", каже Бајец.

Ми смо били као да је неко спустио завесе на овом простору и пустио нас низ воду захваљујући режиму који је тада на тај начин управљао државом, сматра Горан Питић.

Током бомбардовања погинуло је 6.500 људи, од тога 1.500 цивила. Експерти тадашње невладине организације Г-17 проценили су да је због рата и његових последица земљу трајно напустило 100.000 људи.

Што би економисти грубо рекли – губитак људског капитала износио је 2,3 милијарде долара. И то је највећи трошак рата.