Зверевова десетогодишња Одисеја – пут од Санкт Петербурга преко вриска на "Шатријеу" до светског броја 1

Ипак, пут до врха трајао је много дуже него што се очекивало.

У мају 2017. године, на централном терену Форо Италика у Риму, тада 20-годишњи Немац победио је Новака Ђоковића у финалу мастерса резултатом 6:4, 6:3.

Освојио је први мастерс трофеј у каријери и постао најмлађи шампион турнира из серије 1.000 још од Ђоковића, који је до истог подвига стигао десет година раније у Мајамију.

Био је то тренутак у којем је светски тенис добио потврду да се појављује неко довољно талентован да једног дана постане најбољи тенисер света.

А онда је почело чекање.

Дечак из тениске породице

Александар Зверев рођен је у Хамбургу, у породици у којој тенис није био само спорт, већ начин живота. Његови родитељи, Александар и Ирина, некадашњи су професионални тенисери, а старији брат Миша такође је изградио професионалну каријеру и стигао до 25. места на АТП листи.

Рекет је узео у руке са пет година. Није морао да тражи пут до тениса, јер је одрастао окружен људима који су тај пут већ прошли. Отац му је постао тренер, а брат први озбиљан тениски узор. Ипак, млађи Зверев није желео само да настави породичну традицију. Желео је да је надмаши.

Већ као јуниор показивао је да припада генерацији која би могла да промени светски тенис. Године 2013. преузео је прво место на јуниорској ранг-листи, а наредне године освојио јуниорски Аустралијан опен. 

Санкт Петербург, место где креће Зверевова Одисеја

Уследио је први АТП трофеј у Санкт Петербургу 2016. када је у финалу савладао тада трећег тенесра света Стана Вавринку који је свега две недеље пре тога освојио Ју-Ес опен.

Међутим, уз велики таленат од самог почетка ишао је и терет огромних очекивања.

Већ наредне сезоне, са 20 година, Зверев је освојио свој први мастерс у Риму победвиши Ђоковића, а потом наставио своје путовање ка тениском врху.

Године 2018. донеле су му потврду да припада тениској елити. У Лондону је освојио Завршни мастерс, а до трофеја је стигао на импресиван начин – прво је у полуфиналу елиминисао Роџера Федерера, а затим у финалу зауставио Новака Ђоковића.

Са 21 годином победио је двојицу играча који су обележили једну од највећих епоха у историји тениса.

Три године касније стигао је и до олимпијског злата. У Токију је у полуфиналу савладао Ђоковића, прекинувши његове снове о освајању злата на Олимпијским играма, а потом је у финалу био бољи од Карена Хачанова. 

Ипак, између најава величине и њеног коначног остварења налазила се једна од најболнијих епизода његове каријере.

Ролан Гарос и врисак који је одјекивао "Филип Шатријеом"

Управо на Ролан Гаросу 2022. године Зверев је доживео један од најтежих тренутака у каријери.

Полуфинални дуел са Рафаелом Надалом на централном терену "Филип Шатрије". Меч о којем сваки тенисер сања.

Зверев је играо један од најбољих мечева у својој дотадашњој каријери и мирисало је на то да би Немац могао да учини оно што су до те године успели само Робин Содерлинг и Новак Ђоковић – да победи "бика са Мајорке" на париској шљаци.

Први сет је припао Надалу 7:6, док је у другом сету Зверев водио са 6:5 и Шпанац сервирао за тај-брејк.

Рафа је послао један форхенд на који је Зверев кренуо и таман када је замахнуо да удари лоптицу чуо се врисак који је заледио цео "Шатрије".

Зверев је незгодно стао и покидао три бочна лигамента десног скочног зглоба, а терен је морао да напусти у колицима.

Уследила је операција и вишемесечни опоравак, због којег је пропустио остатак сезоне, а на терен се вратио тек Аустралији почетком наредне сезоне.

Терет очекивања и живот са дијабетесом

Зверев је од најранијих професионалних дана био означен као будући број један. Његова висина, снажан сервис, дворучни бекхенд и способност да игра са основне линије подједнако добро на различитим подлогама чинили су га идеалним наследником генерације која је годинама доминирала тенисом.

Али постојала је једна ствар о којој јавност готово ништа није знала.

Зверев је још као четворогодишњак добио дијагнозу дијабетеса типа 1. Готово две деценије живео је са болешћу коју је скривао од јавности, а одлуку да о томе проговори донео је тек у августу 2022. године.

Објаснио је да дуго није желео да говори о томе јер се није осећао пријатно. Плашио се да би дијабетес могао да постане разлог због којег ће га други посматрати другачије, али и да ће људи његову болест користити као објашњење за евентуалне неуспехе.

"Поносан сам на оно што сам постигао са овом болешћу. Поносан сам што могу да покажем свету да човек са дијабетесом не мора себи да поставља границе", поручио је Зверев тада.

Дијабетес, међутим, није био једина препрека. Зверев је у међувремену постао један од најуспешнијих тенисера своје генерације, али је дуго деловало као да му најважнији трофеј непрестано измиче.

Гренд слем, сан који је увек измицао

Освајао је Зверев и мастерсе и Завршне турнире, па чак и Олимпијске игре, али су гренд слемови увек измицали.

Први пут је био веома близу 2020. године у Њујорку. У финалу Ју-Ес опена против Доминика Тима водио је са 2:0 у сетовима, али је дозволио Аустријанцу да се врати и на крају изгуби меч у тај-брејку петог сета.

Био је то пораз који је наговестио образац који ће га пратити годинама. Када би се нашао на корак од највећег успеха, нешто би пошло по злу.

Три године касније стигао је до полуфинала Ролан Гароса, а 2024. поново до финала у Паризу, где га је победио Карлос Алкараз.

Почетком 2025. године изгубио је и финале Аустралијан опена од Јаника Синера.

Све више се говорило о његовим поразима, а све мање о ономе што је већ остварио.

Енди Родик је 2025. године изнео оцену која је можда најбоље осликавала Зверевов положај у светском тенису. Назвао га је најбољим тенисером који никада није освојио гренд слем у тој фази каријере.

То је истовремено било признање и својеврсна пресуда.

Јер, када сте довољно добри да вас сматрају једним од најбољих на свету, а немате највећи трофеј, сваки нови неуспех постаје доказ да вам нешто недостаје.

Одисеј коначно стиже кући

Година је 2026. и тениска јавност бруји о томе колико ће гренд слемова Синер и Алкараз узети, као и да ли Ђоковић може да дође до 25. трофеја на најпрестижнијим турнирима.

Једно име је чекало своју шансу из сенке, а то је био Александар Зверев.

Први велики преокрет догодио се у Паризу. Седмог јуна, четири године након кидања лигамената у дуелу са Надалом, поново је играо финале Ролан Гароса. Овога пута није дозволио да му прилика измакне.

У пет сетова савладао је Италијана Флавија Коболија и освојио први гренд слем трофеј у каријери.

Човек који је годинама био синоним за тенисера који не може да победи у највећим финалима коначно је скинуо тај терет са леђа.

Три месеца касније, на Ју-Ес опену, поновио је успех. У финалу је савладао Бена Шелтона и стигао до другог гренд слем трофеја у истој сезони.

У само неколико месеци променио је читаву слику о својој каријери. Од играча који је изгубио три гренд слем финала постао је двоструки шампион највећих турнира.

Прво место као круна на сезону из снова

У сезони у којој су Синер и Алкараз муку мучили са повредама, а Ђоковић био неконстантан, Звереву се указала прилика да у Бечу зграби прву позицију што је Немац максимално искористио.

Зверев је урадио оно што је било до њега. Освајао је турнире, побеђивао и користио прилике које су му се указивале.

Тридесетог октобра, победом над Талоном Грикспором у Бечу, математички је обезбедио прво место на крају сезоне, а од овог понедељка по први пут ће се његово име наћи на самом врху АТП листе.

Десет година од прве титуле у Санкт Петербургу и предвиђања да је он будући најбољи тенисер севта, човек који је некада био познат по томе што не може да заврши највеће послове, коначно је завршио онај најважнији.

Као Одисеј који је десет година лутао морима, суочавао се са искушењима и одбијао да одустане од повратка на Итаку, тако је и Зверев годинама пролазио кроз поразе, сумње и оспоравања, да би на крају стигао тамо где и припада – позиције број 1.