Вимблдонски гламур и тишина иза кулиса, Зверев и исповест коју спорт не чује

Зверев није први који је пред очима јавности себи изнудио признање, али јесте међу малобројнима који су то урадили док су још на врху. Људи га препознају по моћном сервису, по дијабетесу због којег током мечева мора да прима инсулин, као и по "контроверзама" ван терена.

Сада – и по нечему што публика, иначе гладна приче, често не зна како да прихвати: тенисер је рекао да му није добро. И то не театрално, не у тону самосажаљења. Зверевљево држање на конференцији за медије после пораза у првом колу Вимблдона било је мирно и сабрано; није заузео позу жртве, чини се да је покушао бар на тренутак да се ослободи терета.

"Никада се нисам осећао овако празно. Понекад се осећам веома усамљено. Мучим се. Ментално. Говорим да се мучим од Аустралијан опена. Покушавам да пронађем начине да се извучем из ове рупе. И стално се поново налазим у њој. Осећам се прилично усамљено тренутно, што је осећај који није баш леп", рекао је Зверев на конференцији за медије.

Конструктивистички психотерапеут Саша Вујић истиче да је све битније бити такмичарски оријентисан, успешан и психички јак, као и да појединци у друштву стреме непрестаном усавршавању.

"Човек данас не сме да буде крхак. То се сматра слабошћу. Спорт, посебно индивидуални, уме да буде екстремни пример тога. Тек кад се осетимо толико лоше да не можемо да функционишемо, онда тражимо помоћ", наводи Вујић за РТС.

Вујић каже да публика често не види спортисту као човека, већ као продужетак сопствених жеља. Победа се ту не доживљава као његова, већ као наша; пораз – као лична увреда. Од спортиста се очекује да ћуте, издрже и победе. А када проговоре о усамљености, питање је увек исто: шта му фали? Има све, нека игра.

Између спортиста и публике ствара се двосмерни ток у којем љубитељи спорта ретко виде даље од себе. То је, у ствари, права слика модерног спорта који, чини се, захтева много, а мало пружа, бар када је реч о душевном миру. Јер влада непрекидна потрага за сензацијом, величанственошћу и нечим досад невиђеним – било да је то потез, поен, гестикулација или понашање.

"Спорт се све више комерцијализује, а атлете постају праве модерне аскете. Кроз аскетизам, дисциплину и резултат тражи се смисао", додаје Вујић у разговору за РТС.

Спорт као огледало времена

Зверев није једини који је јавно признао да има проблеме. Пре њега, Наоми Осака је 2021. због анксиозности напустила Ролан Гарос, што је изазвало прво осуду, па касније разумевање. Слично је урадила и гимнастичарка Симон Бајлс, повлачећи се са Олимпијских игара у Токију због менталне исцрпљености. У фудбалу, Андрес Инијеста је признао да је лечио депресију, а рукометаш Микел Хансен се због стреса кратко повукао са терена.

"Спорт се променио. Данас доноси велику зараду. Спонзорства, уговори, тим, све новија опрема и технологија. Спортисти су под великим притиском и рано почињу да носе доста тога на својим леђима. Видимо да спорт постаје психолошко такмичење, те је људима потребно више времена да сазру", додаје Вујић.

Емоције попут суза, страха или сумње, најчешће се сматрају слабошћу, а исповести спортиста о несигурности, исцрпљености или безнађа одзвањале су као шапат у препуној дворани навијача. У том погледу, публика и даље живи на "високој температури".

У времену сталних криза, протеста, промена и подела, жељна је забаве која пркоси сваком досадашњем искуству, не успевајући да препозна људске потребе.

"Није лако бити често сам, спортисти су месецима одвојени од куће. То има утицај на њихове односе, пријатељства, љубавни живот, а то јесте неопходно да би се човек осећао добро и испуњено. Спортиста постаје пројекат, самопредузетник", истиче конструктивистички психотерапеут.

Вујић наглашава да обрасце понашања можемо уочити на глобалном нивоу у коме институције попут здравства, образовања и социјалне заштите све мање успевају да задовоље потребе људи.

"Услуге намењене становништву не уклапају се у потрошачку културу и профит. Професионални спорт тако све више придаје важност психолошкој припремљености и оптимизацији перформанси због успеха, што није исто што и ментално здравље. Као што можемо видети, спортисти све чешће самостално траже помоћ, јер стил живота све више продукује овакве проблеме. Спорт је дефинитивно добар репрезент времена у којем живимо", наглашава Вујић.

Зато је Зверев важан. Не због игре, него због реченице коју многи никад не изговоре. Али посебно, зато што подсећа да иза шампионских поза стоје људи, који се боре да остану целовити.

Иза гламура и аплауза

Док публика на Централном терену Вимблдона и других широм света грациозно маше шеширима, док јагоде и шампањац потврђују традицију, а бели дресови се пресијавају на сунцу – иза тих кулиса постоји свет исцрпљености, амбиција и системске неједнакости.

"У сваком спортском надметању, човек се заправо надмеће са собом. Он је властити супарник или би то, барем, требало да буде. Ако мисли само на то да пружи најбоље што може, а да истовремено не брине превише око победе и успеха над другима, пре ће остварити потенцијал", апострофира Вујић.

Спорт, нарочито индивидуални, ретко оставља простор за адолесцентну разбарушеност, тинејџерске грешке, или једноставно – детињство.

Деца у тенису, то је познато, тренирају када се други тек буде. Неретко проводе више времена на терену од разговора са родитељима или другарима.

Није непознато и да родитељи улажу и "последњи динар" у термине који се плаћају као квадрат стана у Кенсингтону, а деца с временом осећају и кривицу због толикe пажње и улагања, али и притисак због оправдања.

У колективним спортовима се то понекад разводни. У тенису – све си ти. И победник и поражени.

"Идеал среће, позитивности и комфора је део исте приче. У таквом друштву, нисмо научени да толеришемо беспомоћност, тугу и непријатне емоције. Поред све већих захтева, човек треба да буде и позитиван. То често има и контраефекат. У такмичарском друштву домети су високи, просечни успех се не вреднује, а иако се досегне врх, онда следе нова питања. Спортисти баш тада осете прве симптоме, неки након завршетка каријере, а неки би волели да је никад и не заврше, јер увек може још", каже за РТС Саша Вујић.

Тенис јесте гламур, али само онима који гледају с трибина. На терену је неретко мук. Не само физички, већ и психолошки. Ментално здравље, у том контексту, није луксуз – већ услов опстанка. Зверев то зна. Иако млад, већ довољно дуго је у врху да може да изговори оно што многи осећају, али потискују: не мора увек да буде радост. Не мора чак ни да буде смисла.

"Видимо све веће редуковање беса у спорту разним забранама. Ствара се атмосфера непожељности беса. То јесте утицај на пожељно понашање. Бес није патологија, бес је некад једини начин да се покаже незадовољство. Дакле, човек, не само спортиста, данас треба да се осећа добро, буде отпоран, понаша се добро и успешно се такмичи. Заправо је врло логично да су људи депресивни, усамљени, да осећају бесмисао и празнину. Са оваком идејом о животу и смислу, спорт може дати привид испуњења кроз успех, дисциплину, победу, идеју о бесмртности", рекао је Вујић.

Многи од оних који искрено желе боље резултате не успевају да издрже темпо под притиском очекивања, а додатни проблем настаје када они који би требало да смирују, објашњавају и умирују, заправо доливају уље на ватру.

Популарна психологија у ери друштвених мрежа неретко је само још један облик забаве. Уместо разумевања – сензација. Уместо подршке – алгоритамски савет.

"Сви ми обављамо своје послове, али рекао бих да је спорт пресек данашњег времена. Имамо многе спортисте који су прекидали и Олимпијске игре и сопствене каријере, јер нису успели да се носе са притиском. Да ли је то размажено? Свакако не. Да ли је данашњи човек осетљивији и неспремнији на пораз, беспомоћност и просечност? Да. Да ли се од данашњих спортиста очекује више него икада пре и да ли су под огромним притиском од успеха, рекорда и вечности? Дефинитивно", закључио је Саша Вујић.

Искреност Зверева изговорена тихо, скоро стидљиво, звучи снажније од аплауза. И заслужује да се не заборави већ на следећем турниру, а чини се да је занемарена у паузи између силних гемова на Вимблдону.