Рукомет - делинквент српског спорта, није добацио ни до балкона

Рукометаши Србије поразом од Црне Горе и на последњем месту групе Ц окончали су Европско првенство.

После неуспеха, закључак је да репрезентација Србије није на нивоу озбиљних европских тимова, због неумешности ношења са притиском. Тачно је да једна лопта, акција и погодак могу променити зацртани циљ, али последњи напад у првом мечу прелиминарне фазе против Исланда у коме су аматерски изгубили лопту и практично од добијеног меча стигли до нерешеног резултата не може бити изговор за поразе од Мађарске и Црне Горе.

Увек после успеха или неуспеха репрезентативног спорта може се цитирати НБА кошаркаш Никола Јокић који је дао најпрецизнију спортску дијагнозу навијача у Србији.

"Ми не волимо спорт, не волимо кошарку, ми волимо да побеђујемо. Сви бисмо волели злато, сви бисмо волели медаљу, али то је стварно јако далеко", рекао је Јокић током припрема за Европско првенство у кошарци 2022. године.

Балкон - навијачка мера успеха и циљ спортистима

За непуних недељу дана, рукомет је међу грађанима Србије прошао чудесан пут. Од тога да људи не знају где се и које првенство одржава до очајања и дијагностификовања малих богиња од којих болује рукометна репрезентација. Ти неуки покушаји цинизма и врцавости најбоље говоре у прилог Јокићевој изјави о љубави према спорту.

Репрезентативци Србије су отпутовали на шампионат Европе без знања шире јавности која се за њихове резултате заинтересовала тек по нерешеном резултату са Исландом. То је пробудило наду да се после низа неуспеха и 12 година чекања на медаљу може догодити изненађење.

Истина је да рукометаши нису доживели тешке поразе од Мађарске и Црне Горе, али је приметан недостатак онога што се назива победичким менталитетом. 

На концу свега, може се поставити питање ко брине о рукомету, коме он припада и зашто би неко био љут на малолетног деликвента што је опљачкао локалну продавницу? Осим власника. То се од преступника и очекује, као што се да предвидети развојни пут репрезентације Србије.

Пласман на међународна такмичења је успех и све изван тог достигнућа је поклон. Дакле бод против Исланда је као Јокићев трипл-дабл против Мајамија у финалу НБА лиге, као Ђоковићева 25. гренд слем титула, као пласман фудбалера Србије на шампионат Европе.

Тачно је да сви воле да победе и флоскула је да се понекад нема шта изгубити. Међутим, примера ради, разлика између Немаца и Срба је у томе што је нама победа важнија од спорта. И баш зато они чешће побеђују, барем у рукомету.

Спортистима у Србији балкон је постао циљ, а навијачима мера успеха. То се најбоље показује на примеру ватерполиста који су заузели седмо место на Европском првенству, а последња медаља са Олимпијских игара у Токију готово да је заборављена.

Мало је заљубљеника који уживају у надмудривању, акцијама и спонтаним досеткама на терену.

Поређења ради, репрезентативце Немачке у кошарци су после златне медаље на Мундобаскету по слетању у Франкфурт, поред чланова породице дочекали и случајно затечени клинци које је привукла маскота генералног спонзора тима, а не Нејсмитов пехар светског првака. Десетине хиљада Немаца дошло је на рукометни диселдорфски спектакл с вером у тим младог Јурија Кнора. То је оно што недостаје рукометној Србији. И, наравно Стефан Додић, рукометни Тони Крос.