Стипсин рај

Кинези једноставно не примају бакшиш. Нико ме на то није упозорио, али сам то разумео и сам после неколико дана.

Најпре сам покушао таксисти да оставим два јуана (око 16 динара), али ме је одбио уз одмахивање главом.

Потом сам у једном фенси ресторану хостеси која наплаћује оставио неких седам јуана (заокружио сам са 163 на 170, ништа расипнички).

Она ме је гледала разрогачено, покушавала да ми каже да не треба, ја сам мангупски одмахнуо руком, као, у реду је, а онда је посматрао како усхићено и збуњено објашњава нешто својим колегиницама показујући им тих бедних педесет динара.

После још две, три овакве ситуације почео сам да се навикавам.

Не дајем напојницу, све ми се враћа у јуан, нико ме не гледа као стипсу, сви срећни.

Наравно, копкало ме је о чему се ради и да ли ја негде грешим.

Испоставило се да је за Кинезе бакшиш раван увреди.

Они сматрају да је сав њихов рад укључен у цену коју наплаћују.

Све преко тога је за њих туђ новац, а туђе паре узимају само лопови.

Не могу рећи да ту нема логике.

Они који су овде дуже кажу да се у последње време ствари помало мењају.

Док је раније бакшиш одбијан беспоговорно, сада га понеко ту и тамо узме, мада још увек изненађен невероватним понашањем госта, којег не би да увреде.

Гајим велико поштовање према кинеској традицији и ко сам, уосталом, ја да мењам пет хиљада година старе обичаје, ухватим себе у размишљању.

Надам се да моје текстове не читају келнери у Србији.