Свила, значка и држање за руке

Чврсто ме је држала за руку не дозвољавајући ми да одем. Њен поглед је све говорио. Она је желела озбиљно. Ја сам био заинтересован само за флерт.

Она је продавачица на тезги у чувеном пекиншком Силк маркету, намерна да ми нешто прода.

А ја сам чврсто одлучио да данас само гледам никако да трошим.

Извлачење руке из њеног стиска није било лако. Као да остављате девојку после дугогодишњег забављања и, по њеном мишљењу, без икаквог разлога. Али, рекох, ја нисам био спреман за куповину.

Све што сам писао о  шопингу у Пекингу приликом посете Електроник ситију пало је у воду пред Силк маркетом односно свиленом пијацом, где се продаје одећа, ђинђуве, торбе, ципеле и наравно свила.

За разлику од места где се продају компјутери, овде су трговци (већином су девојке) прилично навалентни.

Притисак, убедљивост, ако треба грубост или нежност, вучење за рукав, хватање за руку и увлачење у радњу (мој случај), шта год, само да се обави посао.

Силк маркет је мешавина робне куће и бувљака. Има пет спратова и подрум, али су продавци распоређени у боксове. И свако ко држи до себе посетиће ово место.

Прошле недеље ту је био Џорџ Буш старији и купио је неколико свилених марама.

Ја сам био истовремено са гомилом спортиста са свих континената, углавном у дресовима својих тимова. У једном тренутку нашао сам се крај веома високог (два петнаест, ценим) старијег мушкарца, који је гарантовано бивши познати кошаркаш.

(Описао сам га колеги Шаренцу који је као из топа испалио, Фернандо Ромај, легендарни шпански центар познат по највећем стопалу, број 56. Питам се шта су покушавали да му увале на оделењу ципела)

"Моја" продавачица имала је додатни аргумент. Био сам јој први купац. Тог поподнева, барем. Уколико сам желео да поверујем,

Слично је и са робом која се овде продаје. Ралф Лорен, Тимберленд, Нортфејс, Армани.

Цена?

Права ситница за тебе, пријатељу 

У радњи је 3000 јуана, али само данас "спешл прајс", 450. Не, немој да идеш, реци своју цену, па да видимо.

На пипање и гледање роба изгледа као права.

Постоје две опције. Да прихватим да сам купио кинески лажњак и да кажем, ма, баш ме брига, јефтино је.

Или да убедим себе у оно у шта ме убеђују трговци. Да је у питању оригинална роба која се прави у Кини, али понека кутија испадне из камиона.

Прошпартао сам спратовима, погледао кинеске музичке инструменте, човека који ваја ваше минијатурно попрсје од пластелина и другог који вам исписује име на кинеском.

Опипавао свилу да ли је права, као да се у то разумем.

И углавном одмахивао главом на предлоге да купим јакну, кошуљу, лоше сашивене патике, новчаник или било шта друго.

Али, постојао је још један разлог због којег су се продавачице буквално бацале на мене.

У јучерашњем посту писао сам о продавници сувенира и изоставио да споменем да ми је менаџер радње у знак посебне пажње поклонио једну значку, тачније, закачио ју је за пантљику на којој ми виси акредитација.

Нисам томе придавао велики значај, готово сам заборавио на њу, деловала ми је врло обично.

Али Кинези су потпуно луди за значкама, а ова коју сам ја имао изазивала је праву еуфорију код продавачица.

Дај ми је, хајде да се трампимо, мора бити моја, врискале су чупајући ме за траку.

После првих неколико тезги, почео сам да гајим поштовање према поклону.

Чешће сам опипавао да ли је она на свом месту, него да ли ми је новчаник у џепу (што иначе увек радим на оваквим местима).

Није ми падало на памет да је скинем јер ми је на на неки начин подизала цену.

Сада је носим као орден.

Након сат времена базања по Свиленој пијаци оценио сам да је моја извиђачка мисија окончана.

Следећи пут овде долазим са озбиљним намерама.