Једну патку, молим вас

Од када радим овај посао, под обавезно на сваком "службеном путу" успем да пробам нешто од специјалитета локалне кухиње. У Пекингу тога има на претек. Разни познаваоци кинеске исхране плашили су ме пре поласка на Олимпијске игре тврдњам да се овдашњи мени најчешће ослања на "псеће снаге", то јест да су специјалитети од псећег меса у Кини потпуно уобичајена ствар.

Иако сам био заинтересован да и то пробам, морам признати да до сада нисам тако нешто уопште успео да нађем. Колеге то правдају наводном причом по којој су кинеске власти одлучиле да такву врсту хране повуку из употребе и да се она најстроже забрани, како би се на све госте оставио што бољи утисак.

Зато је главни циљ моје потере била чувена "пекиншка патка". Наравно, не онај популарни панк бенд из Новог Сада који је прашио предвођен професором Небојшом Чонкићем (ову реченицу разумеће само старији читаоци овог блога), а ни легендарну "новинарску патку", већ праву, оригиналну, кинеску домаћу пернату живину.

Пре поласка у Пекинг распитао сам се како се најчешће у ресторанима служи овај специјалитет. Парчићи патке се умочени у ХОИ-СИН, сладак сос од шљива, и затим су заједно са једном врстом младог лука (личи на празилук) умотани у танке палачинке.

Осуђен на то да највише времена у току дана проведем у Интернационалном телевизијском центру, упућен сам на обједавање у три ресторана који форсирају различите врсте кухиње. Наравно да у Азијском ресторану проводим највише времена (ах, та егзотика), али пре неки дан нигде краја мојој срећи када сам видео да је дотична патка на менију.

Није ми било потребно ни познавање енглеског ни кинеског језика да бих се споразумео са особљем које послужује новинаре. Сјај у мојим очима, бале које су лагано кренуле да цуре са углова усана, и хитар покрет руком са упереним прстом, те немушти глас - Ммммм...који ми је излетео из уста, били су довољни да кинескиња која је стајала преко пута мене схвати шта сам хтео.

И онда тек почиње спектакл. Патка је одлична. Пробао сам је и раније у једном београдском ресторану, али то није било исто. Уживао сам, па сам још једном стао у ред да узмем још неко парче, док се све не разграби.

И када сам одушевљен одлучио да своје искуство поделим са колегом са БИХ ТВ, он ме је као мачем сасекао рекавши да је предходног дана у једном пекиншком ресторану јео пекиншку патку најбољу на свету.

-Прво се огули кожа, па ти то дају да умачеш у неки сладак сос, затим исеку патку на ситне делове, изнесу испред тебе десетак додатних сосова и умачеш је у коју чинију желиш. Уз то можеш и сам да бираш дебљину малих палачинки у које умотоваш пачије месо. Салате има на претек...- рече ми колега и зачуђено ме погледа када сам почео да ридам бесан што је његово исксутво очито боље и лепше од мог.

Али нема кукања. Колико већ сутра крећем у нову потеру. А килограми? Право на жалбу не постоји, ипак се жртвујем у пословне сврхе.

(П.С. а Зоза ме убија у појам, и даље води и не помишља да стане. У блоговима Зоза- Шарени 10:3)