Најважнији српски спортски резултати у 2024. години – тријумф тимског духа и досањано Новаково злато

Када спортисти или екипе крену за идејом да постигну нешто велико, то не значи увек да ће бити најбољи. Иако навијачи често очекују само најбоље резултате, понекад се задовоље и самим присуством на глобалној сцени.

Ево, 2024. година донела је неколико значајних тренутака. А ти тренуци, у свету где је стварност често сведена на коментаре који све поједностављују, постају прави феномени – само ако им се дозволи да буду више од статистике.

Година за нама у спорту доминантно је обележена Олимпијским играма и пре тога Европским првенством у фудбалу. У складу с тим, Србија се најпре надала, потом ишчекивала и на крају славила резултате.

Злато које превазилази бројеве

Kада је Новак Ђоковић освојио олимпијско злато, 4. августа 2024. године, није то био само још један подвиг за најбољег у историји тениса. Била је то медаља која је, између осталог, означила да је српски спорт и у тениској дисциплини оставио златни траг на највећој спортској сцени.

Међутим, да ли би ико уопште приметио да је Новак поново нешто велико освојио, да није било оних званичних бројева и статистичких верификација који му не дозвољавају да се опусти!?

Ђоковић је победом над Шпанцем Карлосом Алкаразом постао тек пети тенисер који је освојио златни слем у каријери – сва четири гренд слем турнира, као и златно одличје на Олимпијским играма. Овим достигнућем могу да се похвале само Андре Агаси, Рафаел Надал, Серена Вилијамс и Штефи Граф.

Најбољи светски тенисер свих времена је постао и најстарији олимпијски шампион у тенису у појединачној конкуренцији откако се овај спорт вратио у програм Игара у Сеулу 1988. године.

Не заборавимо, у том финалном париском тренутку, пронађена је шанса и за колективно "ја", оно које није увек у стању да препозна успех док он не постане апсолутно непогрешив.

С тим у вези, овај успех, као и многи Ђоковићеви и сви остали пре, подсећају на вечиту тежњу бројчано малих народа да превазиђу географске границе и уђу у колективну меморију светских спортских тренутака и легенди.

У Ђоковићевом случају, после освајања златне медаље у Паризу, остало је само још једно питање: да ли ће нови, млађи тенисери у будућности моћи да превазиђу његове резултате? Одговор се може наслутити, јер је тениски ас подигао ниво до, за сада, једино њему знаних граница.

Вештина, заједништво и ништа мање од злата

Златни резултат ватерполо селекције Србије је на Олимпијским играма дошао као исход заједништва и вештине. У Паризу, упркос лошем почетку, Србија је показала да на крају (у ватерполу) увек бива најбоља. Трећи пут заредом је постала олимпијски првак, 11. августа, чиме је исписана блистава историја српског ватерпола.

Они који су освојили треће узастопно злато на Играма, упркос свим променама и нестабилности, нашли су начин да у најважнијим моментима изађу из свакодневне рутине зарад величанственог резултата.

Кроз све те медаље, од Рија до Париза, а нарочито у престоници Француске, репрезентативци су показали да је понекад управо у најнеочекиванијим тренуцима могуће да нешто постане заиста значајно. Због тога је спорт и толико праћен.

Можда је то и један од разлога зашто ова медаља има већу тежину од свих других спортских успеха – јер је њена вредност не само у достигнућу, већ и у свим несигурностима које су пратиле тим на путу до ње.

Ипак, ту је, у том златном пливању, питање које је, можда, најважније: шта спорт (ватерполо) изван великих догађаја заиста значи онима који га прате?

Бронза симбол недовршеног тријумфа

Кошарка је била резервисана за бронзану медаљу, а можда је важније питање после тог успеха – шта ћемо, заправо, учинити са свеопштим тријумфом који је на истој висини као и златни стандард?

Баш као у Андрићевим приповеткама, где мостови стоје, али увек изнова чекају да неко пређе преко њих, тако и кошаркаши настављају да буду симбол наде, али и недовршеног тријумфа.

Кошаркашка репрезентација, под вођством Светислава Пешића, одиграла је одличан олимпијски турнир у Лилу и Паризу. До бронзе је дошла после тријумфа над Немачком 10. августа.

Међутим, оно што ће можда имати још већи значај од бронзе јесте историјски полуфинални меч против Сједињених Америчких Држава, једног од најбољих тимова у историји кошарке. Србија је против те екипе имала победнички резултат на три минута до краја, али, као што то бива у кошарци и свим осталим спортовима, игра се до последње секунде.

Српски кошаркаши нису тражили ничије одобравање, негодовање, тапшање по раменима, нити раме за плакање... Нису се трудили да постигну више од онога што се заправо очекује од њих и баш зато су покупили симпатије великог дела јавности, без удварања, како воли да каже селектор Пешић. Можда их право злато већ чека на наредним Играма у Лос Анђелесу, а готово извесно на неком другом турниру и пре тога.

Право у мету

Стрелци Зорана Аруновић и Дамир Микец су у буквалном смислу погодили у центар. 

Освојили су златну медаљу у дисциплини десет метара ваздушни пиштољ – микс, што је било прво одличје за српски тим на Олимпијским играма у Паризу.

Док њихове медаље блистају, чини се да је колективна меморија већ преусмерена на неке нове резултате.

Ипак, у њиховим медаљама, постоји тај ретки тренутак истине – тренутак када спорт надраста себе и бива метафора живота.

У сенци великих имена

И на крају, сребрна Александра Перишић из Париза. Српска таеквондисткиња домогла се другог места, 9. августа, после пораза у финалу од Мађарице Вивијане Мартон у категорији до 67 килограма.

Да, сребро је било довољно да се покаже да је српски таеквондо и даље актуелан и присутан на такмичењима после Милице Мандић и Тијане Богдановић у том свету који се не мења док ми не будемо спремни да схватимо да није увек најважнија боја медаље, већ колико нас она заправо мења. 

Између жеље и стварности

Црвена звезда је испунила очекивања пласманом у Лигу шампиона, ону реформисану, историјску са 36 тимова који су по свему судећи најбољи у Европи. И то је поред поред наступа националног тима на Европском првенству после 24 године паузе највећи успех српског фудбала ове године, истини за вољу уз ТСЦ који дошао до нокаут фазе у Лиги конференције. Тим из Бачке Тополе ће тек бити пред изазовом у овој 2025. години, јер их у фебруару очекује домеч са Јагјелоњом за пролаз у осмину финала.

Можда то и нису највеће велике ствари, али шта је заправо велики успех данас у свету фудбала? Баш као што у филмовима Емира Кустурице, стварност и илузија играју вечиту игру, тако и Звезда наставља да буде симбол који надживљава резултате, а очекивања од репрезентације, до сада, готово да никад нису била испраћена великим резултатима.

На крају, може се рећи да протекла година није била година великих тријумфа, већ суптилних трагова. Медаље, осим Ђоковићеве и ватерполиста, нису блистале као симболи апсолутног успеха, већ су биле попут оних древних хумки, које сведоче о пролазности, али и о упорности људског духа.

Српски спорт, осим у изузетним случајевима, у прошлој години је био попут древне оде коју је Црњански певао о малим народима – увек ту, на ивици глобалних токова, али никада сасвим у њиховом центру. Гласан у својој жељи за трајношћу, али тих у суочавању с пролазношћу. И можда је баш тај тренутак – тренутак трага – најискренија слика онога што смо икада желели да будемо.