Селектор рвачке репрезентације Србије Милорад Докманац обележава велики јубилеј

Селектор рвачке репрезентације Србије и доктор наука у спорту Милорад Докманац ове године обележава велики јубилеј – 50 година тренерског стажа у рвању.

За пуних пет деценија у рвачком спорту, Милорад Докманац је 17 година био активан као такмичар, одрадио је 412 мечева, био омладински првак државе, као и омладински и сениорски репрезентативац. Од 1989. године бави се тренерским послом на националном нивоу, а од 2004. године је и селектор сениорске репрезентације, односно свих национаих селекција у сва три рвачка стила.

Под његовим стручним вођством српски рвачи остварили су врхунске резултате у светским оквирима, а за све огромне успехе Докманац је недавно награђен највећим спортским признањем у земљи - "Мајском наградом за животно дело", коју додељује Спортски савез Србије.

Да је награда отишла у праве руке најбоље говоре бројне трофеји, а самим тим и значај који је Докманац имао на развој рвачког спорта у Србији. За 33 године, колико је радио као клупски тренер у Слатини, Радничком из Сомбора, суботичком Спартаку и Прозивки из Суботице, са својим рвачима стигао је до 275 медаља и чак 21 титуле екипног првака државе.

Такође, за више од три деценије рада као тренер и селектор националног тима, српски рвачи освојили су 51 сениорску медаљу, од 116 укупно у историји земље. У млађим категоријама, у ери Милорада Докманца освојено је 38 од укупно 53 одличја у историји српског рвања.

Само на последња два сениорска шампионата света, освојено је 10 медаља, од чега чак пет златних што је историјски резултат, који је Србију сврстао у ред светских рвачких велесила.

"Дугујем велику захвалност онима који су пепознали мој рад и доделили ми ово ласкаво признање. Захвалност иде и свим мојим сарадницима, људима у Савезу, пре свега Жељку Трајковићу, али понајвише мојим рвачима који су се за све трофеје жестоко борили на стручњачи", рекао је Докманац, један од овогодишњих лауреате Мајске награде за животно дело.

Каже да иза свега стоји велики рад, рад и само рад.

"Протеклих 20 година, колико сам селектор нашег сениорског националног тима, свакодневно сам 10 до 12 сати посвећен раду. Сви годишњи одмори су потрошени на рвање. То без великог разумевања супруге Весне и сина Славена, који су ми највећа подршка, апсолутно не би било могуће постићи овакве резултате. У мојој породици сам имао мир и стабилност, па сам целог себе могао да уложим у рвање. Једино тако могли смо да дођемо до врха", рекао је Докманац.