Зашто су Јапанци почели да отказују гостопримство страним олимпијцима?

Месташце Јокошиба Хикаримаћи у префектури Ћиба, недалеко од престонице Токија, јуче је отказало гостопримство спортистима из централноамеричке државе Белизе, који су у њему требали да се аклиматизују и тренирају пред почетак летње олимпијаде. 

Десет атлетичара и кануиста те карипске земље тако су остали без смештаја, упркос томе што су поменути јапански градић од око 23 хиљаде душа већ неколико пута посетиле њене дипломате, спортски функционери, па и културни посленици.

И док локалне власти правдају то што су Белижане оставиле на цедилу тиме да не могу да им обезбеде здравствену сигурност и негу у случају да се заразе, тешко је обуздати бројне сумње и питања које тај поступак повлачи за собом. Најпре, да ли је могуће да у економски и цивилизацијски богатој и напредној земљи као што је Јапан локалне власти не могу да од централне и регионалне владе добију помоћ потребну да се постарају о свега десетак људи? Или је, пак, реч о рефлексном потезу проузрокованом претераним страхом (од странаца) и жељом да се удовољи локалним јапанским бирачима?

Даље, да ли ће и друга места домаћини у Јапану поћи истим путем и затворити своја врата страним спортистима? И, какве су последице таквих одлука на углед и међународни престиж Јапана, поготово у светлу тога да су јапанска влада и бивши премијер Шинзо Абе поносно наглашавали да ће олимпијада бити изванредна прилика да Јапан свету представи своју "посебну културу гостопримства"?

Неодлучна борба против епидемије?

Отказ гостопримства можда и није превелико изненађење ако се зна да су у Јапану током трајања епидемије локалне власти често биле препуштене саме себи да организују здравствени одговор, као и то да се због погоршања епидемиолошке ситуације последњих месеци у испитивањима јавног мнења за одустајање или бар поновно померање највећег светског догађаја константно изјашњава чак између 70 и 80 посто јапанских грађана, које плаши могућност да би десетине хиљада странаца из целог света могли да донесу разне сојеве вируса у њихову земљу.

У Источној престоници, што је буквално значење речи "Токио", у току је потписивање онлајн петиције којом се тражи отказивање олимпијаде. Иако она има политичку залеђину с обзиром да је њен покретач опозициони политичар Кенђи Уцуномија, који се већ три пута неуспешно кандидовао за гувернера Токија, она наилази на добар оџив јер верно одражава забринутост и страхове становника јапанске престонице.

У протеклих пар месеци све је више и дугих колумни у медијима у којима се заговара одустајање од олимпијаде због опасности која она (наводно) носи по здравље људи и функционисање домаћег здравственог система.

Највећа одговорност за ту неповољну ситуацију налази се на плећима централне владе и административног апарата који су показали велику пасивност и неодлучност у руковођењу кризом. Иако трећа највећа економија света и светски технолошки лидер, Јапан никада није спровео масовно тестирање којим би могло да се прецизно утврде жаришта епидемије, није развио своју вакцину, те је цепљење отпочео са пуна два месеца закашњења у односу на друге индустријски развијене земље, па и Србију. До сада у Земљи излазећег Сунца прву вакцину је примило мање од два процента становнишва (медицински радници и неколико десетина хиљада пензионера), јер вакцинисање тече пужевом брзином.

Током пролећа прошле године Јапан је због недостатка тестова за ковид и због организационе структуре у којој доминирају приватне ординације и недостаје државних домова здравља, иако има 16 пута бројнију популацију од Србије, недељама дневно тестирао мање грађана него наша земља.

У далекоисточној царевини до сада је три пута проглашавано ванредно стање, али је оно сваки пут било врло благо. Не само што није било полицијског часа и забрана изласка, већ је, што се сада очигледно одражава на анксиозност становништва, недавно зимско (друго по реду) ванредно стање је то било само на папиру, јер је једина осетна мера било скраћивање радног времена кафана, барова и ресторана који су морали да затворе у осам сати увече и уздржавање (не забрана) од масовних окупљања као што су конференције и концерти - сви тржни центри, робне куће, биоскопи и музеји су радили.  

Страх од "олимпијског хорора"

Штавише, иако су се први заражени појавили још крајем јануара и почетком фебруара 2020. Јапан до сада није подигао ниједну болницу намењену бризи о ковид пацијентима, упркос константним упозорењима лекара да је здравствени систем преоптерећен и да ће евентуално распиривање епидемије услед олимпијских игара исти бацити на колена.

Шокантно звучи изјава председавајућег Јапанског удружења лекара Тошија Накагаве с краја јануара да домаћи здравствени систем неће моћи да пружи потребну бригу ни спортистима ако дође до већег ширења вируса током игара јер је пред колапсом, мада далекоисточна царевина има популацију од 127 милиона људи и око 1,7 милиона здравствених радника, а у Летњим олимпијским играма 2020. треба да учествује (само) око 11.000 спортиста и још неколико хиљада тренера и функционера, од којих ће знатан број доћи већ вакцинисан.

Истина да јапански здравствени систем спутава хронични недостатак кревета у интезивној нези и нарочито медицинског особља, јер у тој острвској земљи слој становништва старији од 65 година, који захтева највећу негу, чини чак 29 посто од укупне популације и броји око 35 милиона људи, а држава, због тешкоћа у савладавању сложеног јапанског језика, етикеције и високих стандарда услуге, није у прилици да попут развијених западних земаља масовно увози лекаре и медицинске сестре из иностранства.

Такође, због великог удела приватног власништва у болницама, држава није у стању да наложи премештање пацијената из преоптерећених јавних установа у оне болнице у приватним рукама које имају слободне кревете.

Међутим, упркос томе остаје нејасно како је могуће да једна високо развијена и имућна земља као што је Јапан толико страхује од олимпијаде и њеног потенцијално погубног утицаја на сопствени здравствени систем када је било више него довољно времена од фебруара 2020. на овамо да се прошире болнички капацитети и нађу алтернативна решења попут ангажовања студената медицине, пензионисаних лекара и сестара, или војске.

Лажни осећај сигурности?

За горе наведену тромост у одговору на епидемију ковида-19 постоје бројни разлози. Први је тај да је читаве прошле године Јапан, бар званично, имао релативно мали број заражених, оболелих и преминулих у односу на укупну популацију и по тим параметрима био у знатно бољој ситуацији од држава попут САД, Велике Британије, Француске и Немачке (мада је истовремено и бележио лошије резултате од Јужне Кореје, Тајвана и Хонг Конга, који су сви спровели занатно строжије мере).

То све је наводило јапанске власти на помисао да је могуће пребродити кризу без драстичних мера попут затварања градова и такође служило као изговор за кашњење у раду на сопственој вакцини - јавност је била обавештена да јапанске компаније немају довољан број заражених на којим би могле да испробају ефикасност и безбедност својих вакцина, при чему се пренебрегавала чињеница да су уз више напора и финансијских улагања потребна истраживања могла да буду спроведена у иностранству, како су то и учиниле поједине западне компаније.

Та вера, заснована на прошлогодишњим (релативно прихватљивим) здравственим статистикама, да се влада може ослонити на традиционалну домаћу културу ношења хирушких маски у свакодневном животу и високу дисциплинованост становништва можда је у извесној мери створила лажни осећај сигурности. Јер Јапан управо ових дана, надомак олимпијаде, бележи дневне рекорде у броју особа у тешком стању и настрадалих, док се на западу земље региструје и највећи број заражених икада, па се у граду Осаки већ говори о примени тријажног поступка, јер су болнице препуне. Становништво је психички уморно, дисциплина је попустила, а пуно компанија и угоститељских објеката се, због дугог трајања епидемије и њеног економског импакта, више не осврће на позиве да учине све да радници привређују од куће, односно, затворе своје радње.

Политичке и идеолошке стеге

Јапан је у свом одговору на заразу био и ограничен политичким и идеолошким факторима. Влада у Токију у више наврата је наглашавала разлике у погледу на људске слободе и демократију у односу на Кину, која је забраном кретања становништва и потпуном изолацијом Вухана успела да релативно брзо сузбије ширење епидемије на својој територији. Званичници у Јапану су при том истицали да устав њихове земље не дозвољава увођење присилних мера попут полицијског часа, и да ће се земља с ковидом борити на сопствени начин, меким приступом који подразумева молбе становништву и захтеве привредним и другим субјектима, уз притисак кроз медије путем јавног срамоћења недисциплинованих.

Геополитичка припадност западном блоку који предводе САД онемогућила је Јапан да прими помоћ у препаратима потребним за тестирање и другом медицинском материјалу од комунистичког суседа и навела га да се у набавци вакцина ослони искључиво на америчке и британске компаније - логистички проблеми са чувањем и дистрибуцијом Фајзерове вакцине која захтева посебне фриждере и кашњења у испоруци, као и сумње у безбедност Астра-Зенекиног цепива, један су од битних фактора у кашњењу у вакцинисању у Јапану.

Ипак, највећи је вероватно онај унутрашњи: скандали у вези више врста вакцина који су потресали земљу протеклих деценија проузроковали су неповерење међу грађанима и допринели томе да влада одлучи да сачека неколико месеци с вакцинисањем док се у иностранству поузданије не утврде чињенице о безбедности и ефикасности и у Јапану спроведу (по броју испитаника прескромна) испитивања здравственог утицаја западних вакцина на домаћу, азијску физиологију.

Оклевање које угрожава олимпијаду

Јапан сада, међутим, као да све више плаћа цену за оклевање у тестирању и вакцинисању грађана, јер је током прва три месеца ове године у тој земљи од ковида преминуло преко пет хиљада људи - исто колико током целе 2020. Прошле године особе које су у Јапану подлегле новом коронавирусу у огромној већини су биле у осмој, деветој па и десетој деценији живота. Сада се у земљи шири заразнији, британски сој вируса и вођство међу инфициранима преузима слој старости између 20 и 50 година, док становништво обузима талас страха због све алармантнијих (кумулативних) цифара: ових дана Јапан је прешао границе од десет хиљада мртвих и 600 хиљада заражених.

Жртва премишљања и неодлучности, односно тога што није спроведено масовно вакцинисање становништва и нису изграђени додатни болнички капацитети су и олимпијске и паралимпијске игре. Оне ће проћи не само без страних навијача, већ, врло могуће, и без домаћих, и због неспремности здравственог система и због незадовољства становништва према њима.

Олимпијада ће вероватно и у ближој будућности остати политички камен спотицања у Јапану и, како сада ствари стоје, бити горко искуство. Јер, уместо да послужи стимулисању економије и демонстрацији гостопримљивости, културних и технолошких остварења те земље, она ће, чини се, оголити неке друштвене неуралгије у њој и даље продубити економске и друге сумње у вези највећег спортског догађаја на планети које се последњих година осећају у свету.