Више храбрости и ризика кључ за пласман одбојкаша на Олимпијске игре у Паризу

Мушка репрезентација Србије (укључујући ту и СРЈ и СЦГ), од олимпијаде у Атланти 1996. до Европског првенства у Француској, Словенији, Белгији и Холандији 2019, читаву четврт века се налазила у самом врху одбојке - необичан и хвале вредан подвиг какав ни земље са знатно већим људским потенцијалом и пунијим државним трезорима не могу да остваре.

Ипак, она се последњих неколико година суочава сушом медаља, а прати је и проблем одсуства са олимпијских игара - последњи пут освајачи злата у Сиднеју и бронзе у Атланти ступили су на дворански паркет једне такве планетарне спортске феште још у Лондону 2012.
Док траје битка за право наступа у Паризу, у настојању да схватимо тренутну ситуацију у нашем националном тиму и путању којом се креће, у Токију смо сели да поразговарамо са селектором Игором Колаковићем и председником Одбојкашког савеза Србије Ђулом Мештером.

Тим у фази развоја

Мада географски далек, Јапан је за сваког одбојкаша и одбојкашицу у дресу наше националне селекције добро познато место, јер се та далекоисточна држава са ретко виђеним жаром посвећује организацији међународних турнира, те је у протеклих неколико деценија практично претплаћена на сва одбојкашка такмичења за оба пола: светска првенства, Светску лигу, олимпијаду, квалификационе турнире и друго.

Наш мушки тим прошлог месеца је на Европском шампионату, на којем је иначе у прошлости тријумфовао чак три пута, завршио такмичење већ у четвртфиналу, а и борба за одлазак на Олимпијаду у Паризу, која се одвија под рефлекторима токијске дворане Јојоги, почела је болним поразом од Турске.

Зато питамо селектора Колаковића, црногорског стручњака који је на кормилу српске репрезентације провео (укупно) девет година и за то време се окитио бројним ловорикама, како оцењује тренутно стање и форму нашег тима, који је након почетног посртања смогао снаге да оствари три победе заредом: против Туниса, Египта и Финске.

"Резултатски гледано може се рећи да смо у узлазној путањи, али сада нам предстоје најважнији мечеви против Јапана, Америке и Словеније. Дугачко је лето иза нас, били смо и на Одбојкашкој лиги нација, односно Светској лиги, Европском првенству и сада на квалификацијама за олимпијаду, па је пуно играча имало извесних проблема, али мислим да смо сада прилично здравствено комплетни иако Урош Ковачевић сигурно још увек није довољно спреман да може да игра читаво такмичење на нивоу који се од њега очекује".

Мушка репрезентација, упркос бројним медаљама освојеним у Светској лиги и на европским првенствима у протеклој деценији, пропустила је претходне две олимпијаде у Рију и Токију. Видно је да, у поређењу с дугим периодом од четврт века поменутим на почетку текста, последњих година недостају врхунски резултати. Отуд питамо селектора шта мисли о општој ситуацији у којој се у последње време налази наша мушка екипа и њеној будућој перспективи.

"Ситуација са мушком одбојком у Србији није сјајна - ситуација са женском је много боља", каже тренер Колаковић у просторијама гигантског токијског хотела "Шинагава принс", у чијој утроби бораве и друге екипе учеснице квалификационог турнира.

"Може да се каже да смо у овом тренутку у некој развојној фази, али се не може рећи да смо суочени са сменом генерација, јер ови млађи момци нису превише млади, већ су то играчи старости између 24 и 27 година. Они нису значајни играчи у својим клубовима, али у репрезентацији стварно пружају добре партије, нарочито овог лета. Надамо се да ће у перспективи у својим новим клубовима, које су већ изабрали, на прави начин показати свој квалитет и да ће се даље развити како би касније у репрезентацији још боље играли."

Узрок резултатског посустајања преран одлазак у иностранство и стагнирање у тамошњим клубовима?

И председник Одбојкашког савеза Србије Ђула Мештер, освајач златне олимпијске медаље у Сиднеју, који је допутовао у Јапан да подржи екипу, чини се, разлоге за резултатско посустајање мушке селекције последњих година види у стагнирању наших играча у страним клубовима, односно, у пракси прераног одласка младих одбојкаша у иностранство, која их кошта минутаже на терену и тако лишава прилике да се кале и развијају.

"Моје лично мишљење је да наши играчи прерано одлазе у иностранство", каже Мештер, који је у младости био члан чувене трофејне генерације која је у својим редовима имала браћу Грбић, Андрију Герића, Горана Вујевића "Квиска" и друге врсне одбојкаше из Србије и Црне Горе.

Он додаје:

"Мислим да можда не праве прави избор што се тиче клуба, јер можда превише гледају економски аспект у датом моменту, а не размишљају дугорочно о томе како могу да напредују. Јер није свеједно када један млад играч оде у страни клуб и не добије шансу да игра. То се после, за годину-две, види да није било напретка и онда ми, као репрезентација, трпимо јер чекамо тог играча да сазри."

Сјајни резултати женске репрезентације и финансијско улагање државе као мотори развоја

Као организационог лидера, који има увид у све аспекте бивствовања српске одбојке, председника Мештера питамо да нам пренесе своје мишљење о проблемима који уопште оптерећују развој наше одбојке, али и о факторима који га подстичу.

"Што се тиче инфраструктуре ту немамо неких већих проблема, почела је изградња нашег Националног центра, који би требало да се заврши у року од две године. Имаћемо, дакле, простор где ћемо моћи да стварамо играче, где ће наши стручњаци моћи да се окупљају и размењују информације и најновија сазнања."

Он, међутим, каже да је одсуство са олимпијских игара у Рију и Токију мушку репрезентацију Србије коштало популарности, што се одражава и на интересовање деце, односно, дечака, који радије бирају кошарку, фудбал или рукомет. Ситуација је дијаметрално супротна када су девојке у питању, јер око шездесет посто девојчица које се определе за спортску каријеру управо бира одбојку, зашта највише заслуга има наш женски национални тим, који из године у годину наставља да осваја медаље и не жели да се задовољи ничим осим самим врхом.

"На нама (савезу) је да пробамо да још више привучемо децу, најмлађе категорије и да подржимо клубове, који ту треба да одраде највећи део посла и који су, да кажемо, нуклеус за стварање играча. Огромну подршку последњих година имамо од државе, од владе Србије и ја се надам да ће та подршка да се настави."

Више храбрости у игри предуслов за пролаз

Мушку селекцију у Токију сада очекују пресудни мечеви у бици за одлазак у Париз - у петак ће се сударити са домаћином Јапаном, а током викенда укрстити копља са боље рангираним, фаворизованим репрезентацијама САД и Словеније у борби за прва два места која воде на олимпијаду 2024.

Упитан да прокоментарише шта би наш тим могао да поправи или учини како би у јапанској престоници обезбедио учешће на олимпијској смотри у Француској, селектор Колаковић каже:

"Морамо бити упорни, стрпљиви и много храбрији него што смо били у мечу против Турске, те много више ризиковати."

Он наглашава тежину сусрета који предстоје, али и жељу играча и стручног штаба да се нађу на олимпијској позорници: "Видећемо шта тај ризик може да донесе. Играћемо против фаворита, који то нису само на папиру, већ су, мислим, у овом тренутку боље репрезентације од нас. Упркос томе, ми желимо да идемо на олимпијаду и у том смеру развијамо наше идеје, планове и хтење."

Председник савеза Мештер истиче веру у искуство играча, односно, чињеницу да су неки од њих освојили мноштво трофеја и у репрезентативном и клупском дресу.

Шта год да се деси током викенда, када наша репрезентација буде водила одлучујуће битке против највећих фаворита САД и Словеније, остаје чињеница да је она чак четврт века у континуитету постизала врхунске резултате - од бронзе на олимпијади у Атланти 1996. и сребра на Светском првенству у Токију 1998, преко тријумфа на олимпијским играма у Сиднеју 2000 и првог злата на европским шампионатима 2001, до нових европских круна 2011. и 2019. и мноштва медаља у Светској лиги и другим такмичењима у међувремену.

Мада се од старе славе не живи, она јесте за поштовање, као и труд играча, тренерског и другог особља, који проводе дуг низ година на путу, мењајући хотеле и временске зоне пре свега зарад престижа своје домовине. А уз мало спортске среће, та слава се може и додатно увећати.