Прошло је четрдесет година од чувене Марадонине "Божје руке", али изгледа да Аргентина и даље зна како да Енглеској приреди најболније мундијалске ноћи. Ако је Дијего Марадона 1986. године остао вечна рана енглеског фудбала, онда ће се и овај полуфинални преокрет дуго препричавати на Острву.
Аргентина је била на ивици амбиса. Шампион је деловао изгубљено. Ни Лео Меси није могао све сам. До 86. минута актуелни првак света губио је од Енглеске, деловало је да се пут ка одбрани титуле завршава у полуфиналу, а "Горди Албион" био је надомак првог финала после шест деценија.
А, онда се све променило за само неколико минута. Као да је "Богиња" одредила судбину шампиона. Енцо Фернандез је спектакуларним ударцем вратио Аргентину у живот, а дубоко у надокнади Лаутаро Мартинез је главом донео потпуни преокрет и победу од 2:1 за експлозију одушевљења на трибинама. На лицима Аргентинаца се видела невероватна радост.
Ипак, све је то била последица нечег другог. Преломни тренутак догодио се након вођства Енглеске. Томас Тухел је серијом дефанзивних измена покушао да сачува минималну предност, повукао је екипу дубоко испред свог шеснаестерца и практично препустио лопту Аргентинцима. Допустио им је да се приближе голу.
Скалони је, с друге стране, одговорио офанзивним потезима, убацио свежину и додатне нападаче, па је притисак постајао све јачи како се меч ближио крају. Енглеска је све теже излазила са своје половине, а казна за повлачење стигла је у самом финишу, када је шампионски карактер Аргентине поново испливао на површину.
Енглеска је све до завршнице одиграла готово идеалну такмичарску и тактички перфектну утакмицу. Тим Томаса Тухела био је дисциплинован, компактно је затварао простор и практично онемогућио Аргентину да развије своју препознатљиву игру. Лионел Меси био је стално удвајан, Алварез је ретко долазио до лопте у опасној зони, а везни ред "гаучоса" није успевао да пронађе ритам.
После водећег гола Ентонија Гордона све је било на страни Енглеске и деловало је да контролише и резултат и дешавања на терену. Међутим, уместо да наставе са агресивном игром, Енглези су се повукли, препустили иницијативу ривалу.
А, сада мало о једном појединцу. Лионел Меси се пласманом у финале изједначио са легендарним Бразилцем Пелеом са три мундијалска финала, а ако аргентински "Бог" подигне пехар у недељу, уз Пелеа ће постати једини играч који је освојио две узастопне титуле светског шампиона.
Што се тога саме утакмице тиче, прво полувреме донело је много тактичког надмудривања и мало правих прилика. Енглеска је имала нешто већи посед и боље контролисала игру, док је Аргентина стрпљиво чекала простор за контранападе. Најбољу прилику пре одмора имао је Енцо Фернандез, чији је ударац са дистанце прошао тик изнад пречке.
Одмах по повратку са паузе Хулијан Алварез је два пута озбиљно запретио, али је Џордан Пикфорд сачувао мрежу. Казна је стигла у 55. минуту када је Морган Роџерс одлично центрирао, а Ентони Гордон утрчао из другог плана и погодио за 1:0.
После вођства Енглеска се повукла, док је Лионел Скалони офанзивним изменама постепено преузео иницијативу. Аргентина је све јаче притискала, погађала стативу, а Пикфорд је у неколико наврата одличним интервенцијама одлагао изједначење.
Ређале су се шансе, Мекалистер је погодио и стативу и све је "мирисало" на гол Аргентине.
Отпор Енглеза коначно је сломљен у 86. минуту. Меси је привукао неколико чувара и оставио лопту Енцу Фернандезу, који је снажним ударцем са двадесетак метара погодио за 1:1.
Када се чинило да ће победника одлучити продужеци или пенали, Аргентина је још једном показала шампионски карактер. У другом минуту надокнаде Меси је идеално центрирао, а Лаутаро Мартинез био највиши у скоку и главом поставио коначних 2:1, одвевши "гаучосе" у ново финале Светског првенства.
Тамо их чека Шпанија која је била боља од Француске у првом полуфиналу.
Финале се игра у недељу од 21 час на стадиону у Њу Џерзију.
