Зоза, Златић и Дреновак

Тешко је рећи када је Андрија Златић узбуђен, осим ако немате изузетан осећај за интонацију. Освајач прве бронзане медаље за Србију на Олимпијским играма у Лондону пристаје да разговара са свим новинарима (а има нас о-хо-хо) који то пожеле, али је прилично јасно да би радије гледао своја посла.

„Мислиш да то може да се научи?" пита ме готово заинтересованим тоном (кажем, за оне који то умеју да препознају) када му кажем да ће временом да превлада проблем комуникације са медијима.

Сада ја њега питам да ли мисли да бих ја из прве могао да упуцам десетку из пиштоља, иако никада нисам пуцао. Слегне раменима и одговори ми кратко да бих могао, мада мислим да тиме више штити своје право да се не сналази у интервјуу него што верује у моје способности, укључујући и почетничку срећу.

Андрија није стидљив, како се то можда чини када га слушате. Рекао бих чак да је врло духовит, само се то не примети лако, јер му је вербално изражавање у трећем плану. Нема страх од медија и питања и не секира се, не збуњује се и не црвени када се запетља.

Упркос томе како делује, рекао бих да није равнодушан, нарочито када се такмичи. На моје питање на шта мисли када пуца и опаску да је немогуће да му се по глави не мотају и мисли које немају везе са спортом, каже да тога има, и то не тако ретко, и да тада остави пиштољ док се не среди. Далеко је од машине, обичан млади човек мирне нарави.

Битно другачији је Александар Дреновак, боксер средње категорије с којим сам разговарао пошто је остварио прву победу на играма, против боксера из Еквадора.

Дреновак је пун енергије, весео, одговара духовито и прецизно, брзо, баш онако како и боксује.

Чини се да је у Лондон повео и своју Врњачку Бању будући да му је најважније било да не разочара своје код куће који су, кажу му, сваку бандеру у граду налепили његовим сликама и порукама подршке.

Потанко ми анализира прву борбу. Тачно се осећа да је у стању да врати сваки ударац и анализира га. Изузетно интелигентан. Само младост му може бити препрека у наредном мечу са врло искусним турским боксером, сличног стила.

Његов највећи утисак је тај што га је, док је тренирао, око српског павиљона у олимпијском селу (као Роки, јер му је тренинг центар био далеко) видео Новак Ђоковић, пришао му и похвалио његову срчаност и усредсређеност.

„Када ти то каже такав шампион, ментално најјачи спортиста на свету, онда бољу мотивацију не можеш да имаш," прича док му се шире и осмех и очи.

Дреновак је момак из ког не треба цедити речи.