Јутро после

Водитељи потпуно без даха након синоћног отварања, листају новине које на насловним странама имају само једну вест, слику ватромета и обично наслов од једне речи („Чудесно", „Задивљујуће").

Тешко је овде наћи било кога ко би критиковао синоћну представу (тако је и зову, више је то била представа него слет).

Хвали се духовитост, сцена са краљицом и Џејмсом Бондом и, наравно, Роан Аткинсон и његово свирање синтисајзера.

Једино питање које се поставља јесте да ли је све то било превише британизовано (постоји ли таква реч?), а одговори иду у два смера.

Једни кажу „па шта и ако јесте, заслужили смо", други мисле да је било неопходно да се мало објасни шта се на терену дешава.

Рецимо, сцене са болничким креветима биле су посвета британском здравственом систему, што је гледаоцима изван Британије тешко разумљиво.

Али, сви примећују да је режисер Дени Бојл кроз представу провукао и своје политичке ставове, социјалистичке.

Једна усхићена кореографкиња рекла је да би Бојл требало да води земљу, када је већ направио овако фантастичан догађај.

Пријатељи који живе у Лондону кажу ми да њихова мала кћерка верује да је краљица стварно скочила из хеликоптера и да је то стварно кул с њене стране.

Покушавам да замислим који би домаћи (српски) политичар пристао да се овако поигра , а краљица влада већ 60 година и ово су јој друге Олимпијске игре које отвара.

Претходно је отворила оне у Монтреалу 1976. јер је Елизабета Друга суверен и Канаде. Једини је човек који је двапут отварао игре.

Спремам се да кренем у Олимпијски комплекс, време је помало тмурно, али суво (само нека тако остане), али је импресивно то што су тамо од седам ујутру на хиљаде људи.

Читаве породице са малом децом устале су у пет ујутру, ако не и раније, како би стигли да погледају нека такмичења.

Боље речено, било шта за шта су нашли карте, а овога јутра то је кошарка.

Имају мало среће будући да игра Велика Британија, али ја се искрено не сећам да сам игде у Лондону у парку видео кошаркашку таблу.

Карте за Олимпијске игре продају се преко листа чекања, људима је важно да оду на било које такмичење, ствар је престижа учествовати, и то не само као спортиста већ и као публика.

Реклама у метроу каже да ће тек понеко доћи до олимпијске медаље, али да свако може да скупља олимпијске значке.

Почело је.