Барселона је шампион Европе!

Отприлике, увек је исто. Постоје два начина да се заустави екипа каква је Барселона, екипа која се шепури са истински невероватним индивудалним талентом.

Први, ређи (тежи) начин јесте да се препречи доток лопте ка троглавом чудовишту - Месију, Нејмару и Суарезу. Слично као када хоћете да спречите некога да једе. Уместо да заустављате конобаре, устремите се директно на кухињу и осујетите кувара. Нема хране, нема јела. Ако Меси нема лопту у ногама, не може ни да постигне гол.

То није оптимално јер захтева да се превише играча посвети дефанзивним задацима у малом простору. Можда можете да успорите Месија, али остављате огроман простор - хектаре простора - Суарезу и Нејмару. Због тога се Алегри није превише бавио овим.

Други начин је да се спустите ниско, да позиционирате што више играча иза лопте и да им ускратите простор. Углавном тимови тако играју против Барселоне. Јувентус је тако играо вечерас.

Наравно, под Алегријем је Јувентус постао кудикамо флексибилнији и разноврснији (и то не само због преласка са три на четири играча у задњој линији), али је ипак то и даље тим који је много бољи када излази високо, у нападачку трећину терена, и када је у пресингу. То смо само у неколико наврата видели вечерас. То је и разумљиво, када имамо у виду да је просечна старост стартера Јувентуса била 30 година и 153 дана. Они су друга најстарија екипа у финалу Лиге шампиона, одмах иза Милана из 2007. године, а ово је била јако дуга сезона. 

Јувентус је стајао, номинално, у ромбу (4-3-1-2), али је Видал, као и против Реала у полуфиналу, улазио поред Пирла и тако правио равни 4-4-2. Разлог за ово је тај што ромб екипу чини сувише уском, што дозвољава бековима да се размахну. Последње што желите када играте против Барселоне је да Месију и другарима дате додатне опције у завршној трећини терена. Такође, Погба и Маркизио много мање трче на овај начин, што је посебно важно када играте тако да је сваки контранапад од круцијалног значаја.

Барселона је имала много шанси, посебно у првих 15 и последњих десет минута оба полувремена, а гол је постигла из свог првог напада. Иван Ракитић је послао лопту поред Ђанлуиђија Буфона након три минута и 23 секунде, што је трећи најбржи гол у финалиме Лиге шампиона, свакако најбржи за тим из каталонске престонице. Била је то истински дивна комбинација. Меси је променио угао напада и послао дијагоналу Нејмару, а онда је Барсина пас машина преузела одатле. Андрес Инијеста је асистирао, што га чини јединим фудбалером који је додао за гол у три различита финала Лиге шампиона.

Антихерој увода првог полувремена био је Артуро Видал. Чилеанац, који је играч са највише стартова у Лиги шампиона ове сезоне, али и начињених фаулова, био је јако нервозан и то је показивао бесмисленим уклизавањима. Жути картон је добио у 11. минуту, што је отприлике пет минута прекасно.

Јувентус је покушавао да брзим лоптама ка Морати и Тевезу дође до прилике, али је проблем био што су њих двојица били изоловани. Артуро Видал, који је играо скоро тик уз Пирла, једноставно није имао довољно времена да им се придружи. Међутим, Маркизио је то урадио јако добро пар пута, због чега су његови ударци са дистанце нешто најбоље што смо видели од италијанског првака у овом периоду меча.

Лионела Месија није било превише у игри, свакако није био утицајан колико он наравно уме да буде, али је опет имао више успешних дриблинга (четири), него читав тим Јувентуса (два). До краја утакмице сакупио их је још шест.

Првих пет минута наставка сублимирали су читаву сезону Барселоне (или барем сезону након оног толико спомињаног пораза од Реал Сосиједада у јануару, када су се волшебно рестартовали). Са Луис Енрикеом је постала директнија и вертикалнија, сасвим задовољна да уради оно што је некада била јерес - да се благо повуче и чека прилику за контраудар. Тако је Луис Суарез, након одузете лопте и напада Барсе у којој је имала нумеричку предност од пет према три, шутирао спољном у први угао, али је Буфон убележио још једну сјајну одбрану. Недуго затим смо видели и „трејдмарк" Меси-Нејмар-Меси-Суарез-Меси акцију, али је ударац Аргентинца био непрецизан.

А онда је Јувентус одговорио. У Маркизија је на тренутак ушао дух Зинедина Зидан, сјајно је петом избацио Лихтштајнера, који пак одиграва до Тевеза. Његов шут брани Тер-Штеген, али пада на такав начин да никако не може да стигне до одбитка који Алваро Мората угурава у гол.

Ово је био пети гол у последњих седам наступа у Лиги шампиона за младог Шпанца. Он је, такође, тек трећи играч који је постигао гол и против Реала и против Барселоне у једној сезони најеминентнијег клупског такмичења на свету.

Јувентус се тада ускопистио, по први пут је био моћнији тим, али... Са Барселоном увек има барем једно „али". Лионел Меси је направио онај свој карактеристични дијагонални дриблинг, а онда одапео према голу. Буфон је зауставио иницијалну опасност, али је Суарез натрчао и постигао гол.

Могло је све да буде готово који минут касније, када је Нејмар био прецизан након ударца главом. Међутим, испоставило се да то уопште није био ударац главом, односно да је млади Бразилац лопту на крају захватио руком.

Ћави је потом ушао на терен, заменио је Инијесту, и тако је постао фудбалер са највише наступа у Лиги шампиона (151). Уследило је, како то бично бива, још измена у финишу. Љоренте је заменио Морату. Алегријев резон у овом случају не треба превише објашњавати. Уместо повређеног Евре, јединог фудбалера након Кларенса Седорфа који је играо три финала Лиге шампиона са исто толико екипа, на терен је ушао деветнаестогодишњи Кингсли Коман.

Луис Енрике је направио своју класичну промену. Матје је заменио Ракитића. Француз је отишао у задњу линију, док је Хавијер Маскерано постао део везног реда. И, на крају ове поворке, Педро је мењао места са Суарезом.

У оним последњим секундама, када је утакмица неумитно постала мешавина махните јурњаве и још махнитије гестикулације играча оба тима, Барселона је постигла још један погодак. Нејмар је завршио једну контру која је имала примесе неке акције са великог одмора у основној школи. Скоро сви играчи Јувентуса су били у комшилику Барсиног казненог простора, што је Бразилцу дало нестварно много простора да заврши контру. То је био 122(!) гол који је ове сезоне дело неког од јужноамеричког фронталног тројца Барселоне.

Барселона је постала првак Европе и, осим једино можда у белом делу Мадрида, нико не може да оспори заслуженост тог статуса. На путу ка трофеју, фудбалери Барселоне су избацили прваке Енглеске, Француске, Немачке и Италије. Ниједна екипа, наравно, није урадила тако нешто раније.