Златни баскеташ Ненад Неранџић за РТС: У АБА сам се разочарао у кошарку, баскет као светло на крају тунела

Смена генерација у баскет репрезентацији Србије донела је инстант резултате на Тајланду, освајањем злата на новоформираном Фибином турниру Купа шампиона. Четворку концентрисану око ветерана Стефана Бранковића употпунили су Ненад Неранџић, Марко Милаковић и Стефан Миливојевић, што се испоставило као добитна комбинација.

Честе су дискусије око тога како и који би се етаблирани кошаркаши прилагодили на мањи терен, лопту, грубљу игру и јачи интензитет. Да ли успеси на паркету гарантују награде на тврдој подлози? Ненад Неранџић је пример да је адаптирање могуће. Искусио је терене АБА лиге у дресовима чачанског Борца, ФМП-а и Игокее, самим тим је једно од најозбиљнијих имена из света кошарке које се пробило до баскет селеције Србије.

Са четири сезоне у АБА лиги иза себе, Неранџић се окренуо баскету са 27 година, што се испоставило благородним. Већ у свом првом учешћу са националном селекцијом се окитио најсјајнијим одличјем. У разговору за портал РТС-а је сумирао утиске са Тајланда, за почетак.

"Велики успех. Сви најјачи ривали су дошли у најбољим саставима на прво Фибино куп такмичење и прво место у таквој конкуренцији је веома добар осећај", каже Неранџић, који је био најефикаснији појединац Србије у првом сусрету против олимпијских првака Холанђана. "Орлови" су после тешке борбе успели да савладају Вортија де Јонга и остале на отварању и затварању турнира. Према његовом виђењу, финални дуел је био тежи за припрему.

"Финале је сигурно било изазовније. Размишљаш како те један меч дели од освајања. Били смо у резултатском дефициту током већег тока тог баскета, што није био случај у првом мечу. У тим тренуцима није било лако", истакао је Неранџић, тренутно 11. играч на светској ранг-листи.

Каријеру у баскету три на три започео је са екипом Уба на турниру у Абу Дабију 2023. године, одигравши тек пет турнира на самом крају сезоне. Лето-јесен 2024. прва му је цела сезона на Светском туру и суштински је још увек "свеж" на баскеташкој мапи. Одлука о преквалификацији није дошла "преко ноћи".

"Већ дужи период сам био несрећан и разочаран у кошарку. Пре свега у тренере, а затим у људе који воде целу причу. Љубав према спорту је нестала и све оно због чега сам почео да тренирам. Позив екипе Уба ми је дошао као светло на крају тунела. Мој пријатељ Ненад Карановић ме је често саветовао да размишљам о баскету и сигурно је великим делом заслужан што сам се одлучио на тај корак. Одлуку сам донео у договору са својом супругом", искрено је одговорио Ненад.

Бројни успеси на турнирима са једном од најјачих, најдуговечнијих и најтрофејнијих екипа на Светском туру допринели су конкурисању за национални дрес, потом и одабиру. Из свог гледишта, верује да су његове партије, одлична сарадња и однос са саиграчима били аргументи за убацивање за коначни састав, а свакако да селектор Марко Ждеро има и неке своје разлоге. 

Као што постоји разлика у фудбалу и футсалу, тако и прелаз са кошарке на баскет тражи промену у стилу игре и навикама. Ненад тврди да још учи, иако је стекао завидно искуство у кратком периоду.

"Нисам очекивао тако велику разлику између кошарке и баскета. Утисак је да сам се брзо прилагодио, али из мог угла не изгледа баш тако. Још увек доста тога морам да учим. Начин на који сам играо се скроз променио, али неке ствари идаље користим", навео је Неранџић.

ФМП и Игокеа као највећи успех и разочарање

Рођени Београђанин, Неранџић је започео каријеру у локалном КК Церак, одакле је уследио ангажман у Беовуку у сезони 2016/17. После минутаже на "кашичицу", Неранџић чини нагли напредак у сезони 2017/18 са 9,4 поена и 7,8 скокова за 23,9 минута на паркету у Кошаркашкој лиги Србије.

Следи прелазак у ваљевски Металац, где се нарочито истакао са скоро 16 поена по утакмици, што му је отворило врата чачанског Борца. Са Борцем се пласирао из АБА2 у виши ранг, где је још бранио боје ФМП-а и Игокее.

"До своје двадесете године сам играо Другу мушку регионалну лигу и плаћао чланарину. Доћи на ниво АБА лиге у наредне четири године видим као велики успех. Сигурно је могло бити много боље, али веома сам задовољан и поносан на оно што сам постигао у кошаркашкој каријери. ⁠ФМП и Игокеа су врхунац моје каријере, али исто тако и највеће разочарање. Први пут се сусрећем са озбиљним системом, професионализмом, врхунским условима за тренинг и у том периоду сам сигурно највише напредовао", прича Ненад и наставља даље како је "пресекао" и вратио се на КЛС ниво:

"Такође, врло брзо схватам шта значи играње за велики клуб. Пре свега притисак,амбиције и неискрени међуљудски односи. Прво од стране тренера,а потом и од управе. Поучен искуством, водио сам рачуна првенствено у одабиру тренера и нисам желео да журим у проналаску нове средине. Нисам нашао адекватан ангажман, па сам период чекања одлучио да искористим на отвореном уговору у Чачку 94. На моју срећу, убрзо стиже позив екипе Уба. Потпуно се проналазим и након кратког временског периода размишљам само о баскету и надам се даљој сарадњи са њима", истиче Неранџић.

После епизоде у Чачку 94 је услед појединих перипетија прешао у дорћолски Динамик.

"Нисам могао одмах да се прикључим Убу у наредној сезони, па сам период до јуна месеца провео у Динамику. Морам напоменути да после дужег времена имам одличну сарадњу са тренерима, а то је због Саше Никитовића", нагласио је Неранџић.

Промена спорта повлачи са собом и промену стила живота код професионалаца. Кошаркашка сезона у клубу је дужа, даље си од породице или се пак костантно селите. Са реноменом абалигаша, ангажмани по Србији, региону или ближем иностранству су сигурни, само зависи од опција на тржишту. С друге стране, Светски тур у баскету захтева да си стално у авиону. Налик тенису, нередован распоред са краткотрајним повратцима кући. Врло тешка одлука за породичног човека.

"Схватио сам да мене и породицу у кошарци чека иностранство и константно мењање средине. Видим себе у Новом Саду, надам се још дуги низ година, сходно томе породица ми је тамо стационирана.Турнири и путовања нам јако тешко падају, али боље је да смо код куће него да лутамо по свету", рекао је Неранџић.

Што се тиче финансијског аспекта, у баскету се зарађује од турнира и спонзорстава. За те награде ваља освојити турнир или стићи бар до завршнице. На другој страни, у кошаркашком клубу су играчи део већег система, плате су редовне (у зависности од стабилности куба), а на њима је да допринесу онолико колико тренер тражи. Такође, екипама су различити успеси у складу са лимитима (опстанак, средина табеле, плеј-оф…). Да ли је новац у баскету тренутно толико задовољавајућ да је вредан ризика?

⁠"Почињемо сезону без спонзора. Први пут се сусрећем са чињеницом да ћемо играти само за награде. Верујем да ће постојати одређен притисак, али сам сигуран да нам то даје додатни мотив и подстрек. Захвалан сам баскету на свему сто ми је омогућио. Пре свега мислим на срећи и миру, стварима које не могу да се купие новцем", закључио је Неранџић.

Баскет репрезентацији следе припреме за Светско првенство у јуну, где наша селекција јури треће злато у низу.