Преминуо Боби Најт, крај генерала кошарке

”Када, једном, моји земаљски дани прођу, желим да ме сахране потрбушке, како би критичари могли да ме пољубе у д…,” рекао је својевремено Боби Најт, легендарни и контроверзни тренер универзитета Индијана.

Песма ”Мај веј” Френка Синатре свирала је са разгласа дворане универзитета Тексас тек, одмах пошто је Боби Најт остварио 880. победу у америчкој Ен-Си-Еј-Еј лиги и постао тренер са највише победа у историји тог такмичења.

Много касније, три су тренера заслужила више победа у овој лиги, од којих су двојица Мајк Крижевски и Џим Бејхејм били управо Најтови ученици.

Роберт Монтгомери Најт постао је тренер армијског колеџа Вест поинт са свега 24 године, где је остао све до 1971. године када је прешао на универзитет Индијана.

У наредних 29 сезона у Индијани је остварио 662 победе из 239 пораза и освојио три титуле првака Ен-Си-Еј-Еј лиге – 1976., 1981. и 1987. године.

Водио је и репрезентацију Сједињених Америчких Држава на Олимпијским играма 1984. године у Лос Анђелосу, када су Мајкл Џордан, Патрик Јуинг и Крис Малин освојили златну медаљу.

Tоком година проведених у Индијани створио је низ феноменалних играча, попут Ајзее Томаса, Детлефа Шремфа и Волта Беламија, док је свега четири седмице тренирао и једног од најзначајнијих кошаркаша у историји – Ларија Бирда.

Одлазак Бирда из Индијане, међутим, нема претерано много везе са Најтовим темпераментом, већ пре свега са чињеницом да се касније велика звезда Бостона није најбоље снашла у Индијанаполису, те да једноставно није имао довољно новца за живот у великом граду.

Познаваоци кошарке тврде да је од стварања играча, Боби Најт много већи утицај имао на развој читаве плејаде изванредних тренера, јер су му на почецима каријере помоћници били Стив Алфорд, Лоренс Френк, Џим Бејхејм, Ренди Витман, те једини који га је престигао по резултатима – Мајк Крижевски.

Творац је и покретног, тимског напада који је добио име по универзитету Индијана, али и жестокој одбрани човек на човека, коју су тренери деценијама касније покушавали да копирају.

Зазирали су и од његовог карактера, па је остало записано да је током боравка његовог тима у Порторику напао полицајца, да је током тајмаута главом ударио Шерона Вилкерсона, да је хватао играче за гушу, те да је џогером распалио Калберта Чејнија због чега је читава плејада афроамеричких лидера скочила против њега.

Кошаркашку јавност је запањио и 1993. године када је обзнанио да ће за Индијану играти Иван Ренко, младић из Југославије који има феноменалне физичке предиспозиције, али да због рата, који је тада беснео, не може да открије више детаља.

На крају се испоставило да је само желео да руглу извргне бројне скауте који су тврдили да прате све играче на свету.  

Када га је председник универзитета Индијана, Мајлс Бренд отпустио 2000. године, постао је најомраженија особа у тој америчкој савезној држави.

У дворану у којој игра Индијана вратио се тек 19 година касније, у загрљају Ајзее Томаса, а публика га је дочекала овацијама.

Преминуо је у 83. години.