Одлична игра Немаца, здравствени билтен Срба и неправедно суђење – сребро је велики успех али и опомена

Много је фактора који су одредили пораз Србије у финалу Мундобаскета где су освојили "само" сребро. 

"Орлови" нису успели да током читавог меча остану на нивоу игре из ранијих утакмица, тренер Немачке, Горди Херберт добро је припремио дуел и знао шта треба зауставити у нападу Србије.

Суђење никад не треба да буде изговор за пораз, чак ни када је преломни фактор, али не треба ни прећутати да делиоци правде нису баш били на нивоу овог великог такмичења, штавише далеко су од њега.

Одлуке које су Мексиканац, Летонац и Порториканац доносили ишле су махом науштрб изабраника Светислава Пешића како на паркету тако и на психичкој бази.

Кошаркаши су касније изгубили самопоуздање али и рационалност што се највише видело у последњој деоници када се утакмица преламала.

Немци су били спремни за Србе

Никола Милутинов, узданица за улазак “орлова“ у поентерски ритам током целог првенства у финалу је у потпуности био одсечен од офанзивне игре.

Немачки центри су се трудили да константно играју чврсту одбрану, не дозволивши Милутинову да испод обруча прими лопту, понекад прелазећи и ивицу фаула која није била санкционисана.

Када би један од најбољих кошаркаша Србије ипак дошао до поседа, био је удвајан и то кошаркашем који је до тада чувао најлошијег Пешићевог шутера на паркету не дозволивши Србији шут споља.

Милутинов би често у овим ситуацијама био исфорсиран да на спољне позиције избаци лошу лопту која не би доносила никакву предност у игри.

Српски центар није једини кошаркаш који није успео да дође до изражаја. Никола Јовић који је својим поенима, шутем за три и закуцавањима доносио највише енергије екипи такође је био "одмерен“.

Немачки играчи су кад год би најмађи репрезентативац примао лопту играли високу руку која брани шут за три, док би својим позиционирањем спречавали Николин продор у десну страну, који је кошаркаш Мајамија углавном користио у утакмицама раније.

Судије које су делиле (не)правду

Немци су били бољи ривал. Током већег дела меча имали су више жеље, више енергије, али је адреналин којим је све ово подстрекивано дошао из - грешака судија.

Највећи део половичних одлука, али и оних које то нису одговарале су селекцији Немачке.

Судије су им вукле страну, а Немци који су били на високом нивоу и максимално тактички спремни искористили су ово као додатни ветар у леђа.

Непостојећи фаулови који су суђени у корист "панцера", и сигурно десетина очигледних који нису досуђени Србији, ову селекцију одржали су у предности и када би њени напади изгледали безидејно, што је "панцерима" дало додатну психолошку предност.

Недостатак трезвености и храбрости у преломним тренуцима

Ипак, Србији је у последњој деоници недостајала одлучност њених најискуснијих кошаркаша.

Одговорност у нападима у последњем периоду меча на своја леђа узимали су Алекса Аврамовић, Филип Петрушев и Никола Јовић, играчи који имају најмање репрезентативног стажа и играју своју прву завршницу на великом такмичењу.

Заказали су остали, они са највише утакмица у рукама, који би својим примером и узимањем одлучујућих шутева донели репрезентацији олакшање. Ипак, чак и када су били отворени на шуту који доноси изједначење играли би непотребан додатни пас и притисак пребацивали на леђа других кошаркаша. 

Додатни проблем представила је и велика жеља која је касније прерасла у брзоплетост у нападу. Немачка је у последњој четвртини имала низ неискоришћених напада на које су српски кошаркаши одговорили својим грешкама.

Главни циљ остварен

Србија је остварила пласман на Олимпијске игре, што је био и примарни циљ на овом шампионату.

Ипак, како је време и такмичење одмицало, кошаркашка јавност у Србији желела је све више.

"Орлови" су освојили медаљу, али је добар резултат само делимична утеха јер је више него очигледно да професионална кошарка у Србији има проблем.

Овај проблем не крије се у играчком кадру који сада има примат у репрезентацији, већ у оном који тек треба да дође.

Кошаркашка лига Србије одавно не постоји, видљив је само привид ње као такмичења, млади играчи који покажу велики таленат, бивају узети у велике европске тимове где често не успеју да се докажу или не добију шансу за то.

Но, није све црно, оваква ослабљена селекција са скраћеном ротацијом успела је да се пласира у финале шампионата, а екипа која је изградила хемију и тимски дух има велику шансу да на Олимпијским играма понови, а можда и надмаши овај резултат.

Што да не, Србија је ипак поново "земља кошарке"!